Епоха никоговића...
Зајашила братија никоговића на власт. Све мој до мојега. Возикају се, обилазе терен да виде где има највише повољности да се уграде у свој џеп. Немају више критичну масу људи због које би цвикали. Уцвикао народ, уцвикали говорници, уцвикали чак и мангупи. Како су прецвикали доток истине до медија тако се народ уцвикао, занемео, умукно... Пандркнула је опозиција, пандркнули су протести, пандркнула је и нада у боље сутра...
Никоговићи безбрижно себи завршавају послове. Крше се закони, крше се сва морална начела. Нема ко да их заустави...
Постали су дрчни па те нешто гледају испод ока. А стока? А стока на две ноге муче, блеји и чека свој ред да се закоље за трпезу или ошиша вуна за престижне џемпере. Једна овца погледа колики је ред до шишања. И ха хааа па ја сам при дну, има доста времена док ја стигнем на ред. Беееее, бееее... Док се тако споро примиче ка шишању, овца чека да је спасе неко чудо. Нема чуда, нема муда, нема ничег осим примицања. Бееее, беееее... Ошишане овце чекају да им порасте нова вуна и нова нада да баш њих више неће ошишати...
А никоговићи планирају нове функције, престижне титуле, нова одела. Једини проблем је мозак који не можеш преко ноћи образовати ни абдејтовати да буде паметнији. Али кога брига! Никоговићима нико више на пут не стаје. Бабе седе и гледају пичвајз у ријалитијима, деде седе и бистре политику Марића. Ови нешто млађи имају замерке на све што никне против никоговића а ови најмлађи имају проблем како навући бар стотину лајкова на селфи.
Никоговићи сами себе предлажу, гласају, потписују. Боле их курац што паметнији од њих немају никакава права, шансе и могућности да било шта започну како би преживели. Док се никоговићи проводе на власти, једу, пију и прдуцкају, неко тамо умире сам у тиховању. Контејнери више немају хранљив садржај, слабо ко баца вишак хране. Никоговић чеше јајца на радном месту и микари неко боље. Има се пара за нову диплому, има се шанси за напредак. Док се тако никоговић дрпа за јаја јебе се њему што пола становништва долази до очаја. А и што да се жига када сви ћуте, нико да му на пут стане. Чему одрицање кад немаш никљаквих препрека да радиш шта хоћеш?
Никоговићи једну ствар не знају, можда су знали али временом заборавили. Власт је опасан опијат. Кад - тад дође свему крај. Владавина се сруши, све се пуши, горчина горча од пелина. Слаба вајда да се кајеш, слаба вајда да се извињаваш. Но! Док крај не дође, овце ће много сезона бити шишане. Торови и штале прошашће да би их за ситне новце купили други власници. Крај ће сигурно доћи никоговићима али до тог краја бићи и наш крај. Никоговићи кад падну падамо и ми. Остаће само оглодане кости, скелети и рушевине. Заслужили смо сваку несрећу својим ћутањем. Ћутимо уцвикани, ћутимо ућуткани, ћутимо јер може бити горе, ћутимо јер су сви исти, ћутимо, ћутимо и претерано серемо оправдања за цвикање...
Ми који не ћутимо узалуд вичемо. Уши су зачепљене, очи су затворене. Можда је време да се иде одавде и са неке друге обале посматра како овај брод тоне...
Никоговићи безбрижно себи завршавају послове. Крше се закони, крше се сва морална начела. Нема ко да их заустави...
Постали су дрчни па те нешто гледају испод ока. А стока? А стока на две ноге муче, блеји и чека свој ред да се закоље за трпезу или ошиша вуна за престижне џемпере. Једна овца погледа колики је ред до шишања. И ха хааа па ја сам при дну, има доста времена док ја стигнем на ред. Беееее, бееее... Док се тако споро примиче ка шишању, овца чека да је спасе неко чудо. Нема чуда, нема муда, нема ничег осим примицања. Бееее, беееее... Ошишане овце чекају да им порасте нова вуна и нова нада да баш њих више неће ошишати...
А никоговићи планирају нове функције, престижне титуле, нова одела. Једини проблем је мозак који не можеш преко ноћи образовати ни абдејтовати да буде паметнији. Али кога брига! Никоговићима нико више на пут не стаје. Бабе седе и гледају пичвајз у ријалитијима, деде седе и бистре политику Марића. Ови нешто млађи имају замерке на све што никне против никоговића а ови најмлађи имају проблем како навући бар стотину лајкова на селфи.
Никоговићи сами себе предлажу, гласају, потписују. Боле их курац што паметнији од њих немају никакава права, шансе и могућности да било шта започну како би преживели. Док се никоговићи проводе на власти, једу, пију и прдуцкају, неко тамо умире сам у тиховању. Контејнери више немају хранљив садржај, слабо ко баца вишак хране. Никоговић чеше јајца на радном месту и микари неко боље. Има се пара за нову диплому, има се шанси за напредак. Док се тако никоговић дрпа за јаја јебе се њему што пола становништва долази до очаја. А и што да се жига када сви ћуте, нико да му на пут стане. Чему одрицање кад немаш никљаквих препрека да радиш шта хоћеш?
Никоговићи једну ствар не знају, можда су знали али временом заборавили. Власт је опасан опијат. Кад - тад дође свему крај. Владавина се сруши, све се пуши, горчина горча од пелина. Слаба вајда да се кајеш, слаба вајда да се извињаваш. Но! Док крај не дође, овце ће много сезона бити шишане. Торови и штале прошашће да би их за ситне новце купили други власници. Крај ће сигурно доћи никоговићима али до тог краја бићи и наш крај. Никоговићи кад падну падамо и ми. Остаће само оглодане кости, скелети и рушевине. Заслужили смо сваку несрећу својим ћутањем. Ћутимо уцвикани, ћутимо ућуткани, ћутимо јер може бити горе, ћутимо јер су сви исти, ћутимо, ћутимо и претерано серемо оправдања за цвикање...
Ми који не ћутимо узалуд вичемо. Уши су зачепљене, очи су затворене. Можда је време да се иде одавде и са неке друге обале посматра како овај брод тоне...