У пролазу...
Враћам се кући касно ноћу. Два припита клинца носе препитог другара, као да је излетела сцена Булајићевих партизанских филмова, фали само песма '' Ој Козаро ''... У мислима ме прати Џони '' Уз тиху клетву јурим кроз град, капут на рамену нормална ствар. Новине у руци јучерашњи број, не изгледам лепо брига ме за то ''.
Напољу хладан ветар шиба у лице, изненадни пљусак по улицама, као покисли миш хитам ка кући док из кафана треште масне трештаљке. Само да се склоним од ове буке, само да дођем кући и огрејем руке над шпоретом где букти ватра. Лишће шкрипа по путу, џукац лаје испод тамних прозора, уплакана девојчица седи на степенику не прихватајући раскид са момком. Поспана патрола клизи кроз град молећи бога да не буде срања, затворене продавнице аветињски празне док рафови зуре у мене. Завршила се весеља, мамурлуци као први петли пробудиће главобољом у свету недељу слављенике...
Скидам са себе мокру одећу, рефлексно палим ТВ. Хистори вечерас има задатак да ме успава нарацијама. Гасим телефон и качим га у струју да напоји гладне ћелије батерије. Друштвене мреже горе од активности док стварни свет умуре од досаде. Прођеш мртвим градом и погледаш на Инстаграм живи свет. Колико само лажемо једни друге да нам је то постала природна активност. Косјерска липсана живи у матриксу заборавивши на стваран свет око себе. Прикључени на каблове и бежичне мреже успешно се крију и од стварности беже. У понедељак раним јутром навуће масне радне комбинезоне, погнутих глава испуниће норме за похлепне газде. Усране животе демантоваће селфијем глумећи срећне људе.
Полако падам у сан. Напољу киша добује о лимени олук. Уљушкан у кревет чекам премијеру новог сна којег је режирао мозак. Почињу први кадрови, лептири у ливади. Почетак обећава. Смета ми нарација Хисторија, у мраку тражим даљински. Неспретно га испуштам и тон се појачава. Јебем све по списку телевизору. Палим светло, гасим ТВ да бих наставио сан. Након пет минута, палим ТВ и срамно очекујем од Хисторија да ме успава...
И тако...
Напољу хладан ветар шиба у лице, изненадни пљусак по улицама, као покисли миш хитам ка кући док из кафана треште масне трештаљке. Само да се склоним од ове буке, само да дођем кући и огрејем руке над шпоретом где букти ватра. Лишће шкрипа по путу, џукац лаје испод тамних прозора, уплакана девојчица седи на степенику не прихватајући раскид са момком. Поспана патрола клизи кроз град молећи бога да не буде срања, затворене продавнице аветињски празне док рафови зуре у мене. Завршила се весеља, мамурлуци као први петли пробудиће главобољом у свету недељу слављенике...
Скидам са себе мокру одећу, рефлексно палим ТВ. Хистори вечерас има задатак да ме успава нарацијама. Гасим телефон и качим га у струју да напоји гладне ћелије батерије. Друштвене мреже горе од активности док стварни свет умуре од досаде. Прођеш мртвим градом и погледаш на Инстаграм живи свет. Колико само лажемо једни друге да нам је то постала природна активност. Косјерска липсана живи у матриксу заборавивши на стваран свет око себе. Прикључени на каблове и бежичне мреже успешно се крију и од стварности беже. У понедељак раним јутром навуће масне радне комбинезоне, погнутих глава испуниће норме за похлепне газде. Усране животе демантоваће селфијем глумећи срећне људе.
Полако падам у сан. Напољу киша добује о лимени олук. Уљушкан у кревет чекам премијеру новог сна којег је режирао мозак. Почињу први кадрови, лептири у ливади. Почетак обећава. Смета ми нарација Хисторија, у мраку тражим даљински. Неспретно га испуштам и тон се појачава. Јебем све по списку телевизору. Палим светло, гасим ТВ да бих наставио сан. Након пет минута, палим ТВ и срамно очекујем од Хисторија да ме успава...
И тако...