Ја ћу се сећати...
Седим на облаку заваљен сновима и путујем кроз прошло време. Купио сам повратну карту а радо бих у једном правцу. Сат ми откуцава време још давног марта седамдесет и друге и не знам да ли га је господ навио до краја...
Нестало је превише драгих људи а остало је прича које као споменици говоре о њима. Све више нестаје људи а веома мало се рађа нових, карактерних и харизматичних. Како која величина оде са животне позорнице тако ми постајемо сиромашнији у моралу, достојанству, знању јер све је мање учитеља а још мање заинтересованих ђака. Док путујем по прошлости срећем јаке реторике, утицајне громаде од људи који чувају ред и мир. Сетим се и мог старог који је вазда говорио да вода пере све осим образа. Е мој стари, не знам дал' видиш у каквим временима живимо сада. Отишао си са страхом по све нас како ћемо се снаћи јер си још пред сам распад Југославије видео злокобне облаке како се надвијају. Бог те поштедео од свега и узео те са бригама света. Ми смо остали и некако преживљавамо и та борба као да никад није ни престајала. И даље чувам ватру поноса коју си ми даривао али све је теже тај пламичак очувати од оних који би да гасе и последње трачке светлости.
После дуже вожње у прошлости стадоше облаци у давну осамдесет и шесту годину прошлог века. Загреб, железничка станица чиста, лепа, препуна људи. Мој ујак Иван чека ме са осмехом. А ја млад једва чекам да видим свог учитеља Кунг Фу-а Славка. Нигде рата, нигде корачница, нигде ни слутње од предстојећих срања. Волео сам тај осећај културе и манира које сам сретао на сваком кораку по Загребачким улицама. Али појавом рата, ћутањем културних и добрих људи, губа лако прекрије сваку чистоћу и од ње направи каљугу. Тако је било и у Београду, Скопљу, Сарајеву, Љубљани итд... Како то да нешто лепо увек разјебе неко говно које привуче друго па се лако створи друштвена септичка јама? Говна се најаве смрадом и одмах их треба вратити у канализацију иначе плутаће улицама, медијима, школама итд...
Рат је однео све моје планове ране младости а донео недостижне циљеве јер више није било пристојиних путева до остварења, све је зарасло у врзину неукуса, сецикеса и малих тезгароша. Облак стаде, погледах кроз прозорче купеа и видим два млада човека како снимају песму. Саша Јовановић стрпљиво снима мој вокал за моју песму '' Ја ћу се сећати ''. Нешто није ишло па ја Салетова мама Мира донела чашицу вотке са лимуном. Дрмнем ти ја вотку и отпевам из прве песму. Покојни Дуле, Салетов отац непрестано нас је засипао својим опиченим пошалицама. Боже колико је у мени било музике годинама а данас те музике просто нема. Моје музичко биће личи на осушену биљку у саксији коју је неко давно заборавио да залије... Шта ми је убило музику? Нема шта да филозофирам, убио је примитивизам који царује нашим просторима...
Данас две гитаре окачене на зиду као експонати прекривени прашином сведоче време честих свирки и стварању музике...
Ја ћу се сећати...
Кроз прозорче купеа на облаку који ме воза по прошлости налетим на призоре које сам заборавио. Мој друг Марјан Димитријевић на моторчету апенцу стиже до мене. Ритуално са корпе скида торбицу и улази код мене да погледа шта је мом компу. Вазда је тражио чашу воде, а кад сркне воду очас посла поправи и комп. Никада не могу заборавити наша дружења и то доба препуно врцавог хумора, досетки а и дубоких размишљања. Временом нас је примитивизам све удаљио јер сви ми сад јуримо решења за проблеме који нам се намећу од стране глупака на положајима...
Повукао сам кочницу у купеу за случај опасности. Опасно сам упао у сентименталност. Заустављај! Оћу да сиђем, враћам се пешице, превише је тужно гледати прошле дане који су били много бољи од ових садашњих а како изгледа и од будућих...
Силазим у стварност. Смрад покварености воња на све стране...
Клинци слушају неартукулисане звуке и јефтине речи срочене од фрље. Дроља, курва, злато, аутомобили, крпе од свиле. Косово је Србија, Ђилас лопов, Србија! Ацо Србине! Четници из партизанских филмова. Председник само блебеће на свим медијима а на ћошковима сиротиња се радује још једној победи нечега што су новине објавиле.
Бежим од буке, склањам се до првог уточишта разума званог књига. Трагам за одговорима, покушавам пронаће лек за ово опште стање у држави. Личим на алхемичара који од ничега покушава направити злато...
Е до курца...
Нестало је превише драгих људи а остало је прича које као споменици говоре о њима. Све више нестаје људи а веома мало се рађа нових, карактерних и харизматичних. Како која величина оде са животне позорнице тако ми постајемо сиромашнији у моралу, достојанству, знању јер све је мање учитеља а још мање заинтересованих ђака. Док путујем по прошлости срећем јаке реторике, утицајне громаде од људи који чувају ред и мир. Сетим се и мог старог који је вазда говорио да вода пере све осим образа. Е мој стари, не знам дал' видиш у каквим временима живимо сада. Отишао си са страхом по све нас како ћемо се снаћи јер си још пред сам распад Југославије видео злокобне облаке како се надвијају. Бог те поштедео од свега и узео те са бригама света. Ми смо остали и некако преживљавамо и та борба као да никад није ни престајала. И даље чувам ватру поноса коју си ми даривао али све је теже тај пламичак очувати од оних који би да гасе и последње трачке светлости.
После дуже вожње у прошлости стадоше облаци у давну осамдесет и шесту годину прошлог века. Загреб, железничка станица чиста, лепа, препуна људи. Мој ујак Иван чека ме са осмехом. А ја млад једва чекам да видим свог учитеља Кунг Фу-а Славка. Нигде рата, нигде корачница, нигде ни слутње од предстојећих срања. Волео сам тај осећај културе и манира које сам сретао на сваком кораку по Загребачким улицама. Али појавом рата, ћутањем културних и добрих људи, губа лако прекрије сваку чистоћу и од ње направи каљугу. Тако је било и у Београду, Скопљу, Сарајеву, Љубљани итд... Како то да нешто лепо увек разјебе неко говно које привуче друго па се лако створи друштвена септичка јама? Говна се најаве смрадом и одмах их треба вратити у канализацију иначе плутаће улицама, медијима, школама итд...
Рат је однео све моје планове ране младости а донео недостижне циљеве јер више није било пристојиних путева до остварења, све је зарасло у врзину неукуса, сецикеса и малих тезгароша. Облак стаде, погледах кроз прозорче купеа и видим два млада човека како снимају песму. Саша Јовановић стрпљиво снима мој вокал за моју песму '' Ја ћу се сећати ''. Нешто није ишло па ја Салетова мама Мира донела чашицу вотке са лимуном. Дрмнем ти ја вотку и отпевам из прве песму. Покојни Дуле, Салетов отац непрестано нас је засипао својим опиченим пошалицама. Боже колико је у мени било музике годинама а данас те музике просто нема. Моје музичко биће личи на осушену биљку у саксији коју је неко давно заборавио да залије... Шта ми је убило музику? Нема шта да филозофирам, убио је примитивизам који царује нашим просторима...
Данас две гитаре окачене на зиду као експонати прекривени прашином сведоче време честих свирки и стварању музике...
Ја ћу се сећати...
Кроз прозорче купеа на облаку који ме воза по прошлости налетим на призоре које сам заборавио. Мој друг Марјан Димитријевић на моторчету апенцу стиже до мене. Ритуално са корпе скида торбицу и улази код мене да погледа шта је мом компу. Вазда је тражио чашу воде, а кад сркне воду очас посла поправи и комп. Никада не могу заборавити наша дружења и то доба препуно врцавог хумора, досетки а и дубоких размишљања. Временом нас је примитивизам све удаљио јер сви ми сад јуримо решења за проблеме који нам се намећу од стране глупака на положајима...
Повукао сам кочницу у купеу за случај опасности. Опасно сам упао у сентименталност. Заустављај! Оћу да сиђем, враћам се пешице, превише је тужно гледати прошле дане који су били много бољи од ових садашњих а како изгледа и од будућих...
Силазим у стварност. Смрад покварености воња на све стране...
Клинци слушају неартукулисане звуке и јефтине речи срочене од фрље. Дроља, курва, злато, аутомобили, крпе од свиле. Косово је Србија, Ђилас лопов, Србија! Ацо Србине! Четници из партизанских филмова. Председник само блебеће на свим медијима а на ћошковима сиротиња се радује још једној победи нечега што су новине објавиле.
Бежим од буке, склањам се до првог уточишта разума званог књига. Трагам за одговорима, покушавам пронаће лек за ово опште стање у држави. Личим на алхемичара који од ничега покушава направити злато...
Е до курца...