Седам година Мислионика...
Критиковао сам оно што је лоше јер ако нема критике онда лоше појаве постају лошије. На жалост ми смо као друштво посрнули одавно и наша критике своде се по кулоарима без јавних иступа. Све се своди на шушкање о нечему и због тога су се на власти ушушкали нејвећи олоши које памтим у политичком животу Србије.
Мислионик када је почео, један бивши функционер Нове Србије ( коалиција СНС-ДСС-Нова Србија ) у Косјерићу изјавио је да не хаје за моја писанија јер ко мене чита? Ја сам мизеран... Након месец дана Мислионик бива у центру пажње са тридесет хиљада посета. Из дана у дан Мислионик долази до усијања у посетама читалаца, некад су се дешавала и загушења сајта. Тај функционер прогутао је сопствене речи и отишао у заборав.
Мислионик увек воли опозиција али чим она дође на власт та љубав престаје. Људи не схватају поенту Мислионика и јавне критике. Политичари не схватају да нема својатања никога. Нисмо ми наши нити смо њихови. Опозиција се бори против лоше власти и када победи она потпуно заборави све и настави исто као и претходници. Када пишеш о њима они се љуте јер мисле да смо у неком дилу јер смо рушили заједно претходну власт. Због тога не напредујемо као друштво јер не боримо се за опште добро него за сопствене приходе преко народних пара.
Мислионик ми је донео више лошег него доброг у животу. Али ја просто не могу да устукнем пред неправдом и то је можда моја мисија на овој планети. Вређали су ме и ови и они, наши и њихови. Претили су ми преко разних система. Није било пријатно али никад се не повлачим ако сам на страни истине па макар због ње ме и ликвидирали.
Често сам био мета напада од оних које сам заправо бранио. Схватио сам временом да је народ превише лицемеран да би успоставио опште добро у свом окружењу. Жалосна је чињеница да већина људи сматра нормалним да се нешто дрпи, среди и ради испод тезге. Ти мени ја теби, а то нас је заправо довело да живимо као последња беда.
Не волим да подилазим никоме. Да сам то радио не бих се пре десет година повукао из политике. Због тог подилажења сам напустио живот у политици јер то је нешто чиме се не бих поносио и ако сам ушао у то из најбољих намера. У Србији да би био свима потаман морао би да постанеш безличан. Жалосна је чињеница да наш народ обожава масне приче док културне и поучне уопште не чита или само од фрље погледа. Често сам експериментисао тако што ставим скандалозни наслов за текст на Мислионику. То су масовне посете али ако ставиш '' Здрава околина '' или било шта друго из културе, посете падну на стотинак читалаца. Дошло је време свињоидних таблоида где је трач заменио лепу реч, где је нечија гузица виђенија од неког талентованог детета које свира виолину, где народ више даје паре на СМС поруке ријалитија него за болесну децу. И на крају овог пасуса рећи ћу просто и једноставно, данас у Србији да некој дропљи из ријалитија испадне пичурина пред камере, била би већа сензација него да је неки млад научник открио лек за канцер. То смо ми у стварности и сопственом јајарлуку...
Незапослен сам и даље и ако су разни Косјерски елебаци измишљали бројне лажи како браним Титан цемантару јер ћу добити посао. Ја остах и даље незапослен а еколози се удомише... Уједно сам и страни плаћеник Сорошевац али то је већ класика ботовских слугерана...
Често сам оспораван у писању али исто тако после дуго времена чујем '' био си у праву ''. И увек је тако јер народ не види оно што ја видим као неутрални посматрач. Када си неутралан ти си на брду а онај који учествује у нечему он види само оно што му се сервира. Али немам ја ништа од тога када ми кажете био си у праву. Па послушајте једном и делајте, немојте увек срати о мени а после кад настане штета ви то полижете...
Често сам пута хтео да избришем Мислионик заувек. Неколико пута је то било тако близу да ни сам не знам како сам се предомислио. Нисте ни свесни колико је тежак живот нас који пишемо на овакав начин. Прави пријатељи су ту увек али има на претек оних који подвију реп и побегну од тебе јер се плаше шта ће власт рећи. Нема шта да вам кријем али у задње две године често сам усамљен човек који нема са ким да поприча, да поседи јер људи просто не смеју да се друже самном. Имам ја пријатеље наравно али више проводим време у самоћи него као некада у друштвима. Не кајем се, то је мој избор и начин живота. Али страшно је то када некад чујеш, видиш колико те разни гмизавци сатанизују само зато што желе тишину да се не чује колико краду, колико мућкају и колико не знају. А онда када се сабереш схватиш колико је тек њима страшно када освану на Мислионику. Колико год се борио за истину увек ће бити оних којима ћу бити лоша опција. Показало се то и на задњим протестима када ме неки пљували јер нисам им добра опција пошто ћу и њих да прозовем ако буду радили лоше а верујте ми такви не намеравају радити поштено.
Хтео сам пуно тога написати али и ово је превише. Седам година беспоштедне борбе са политичком бандом и олошем. Седам година убеђивања комплетних идиота да греше и да подржавају сопствену пропаст. Седам јебених година горчине, неправде, немаштине, агоније... Седам дугих година којима не видим крај већ сваки пут нови почетак борбе са још горим олошем.
Захваљујем онима који су ме подржавали. Хвала бројним читаоцима ван Србије јер дијаспора чита Мислионик. Хвала и онима ван Косјерића и хвала вама Косјерцима који су ретки али злата вредни. Хвала и политичким зевзецима који су ми помогли да напишем сатиричне осврте због којих су се многи смејали до суза. Ћераћемо се ми још колико видим ;)