Приватизовање Христа...
Из дана у дан падамо све више духовно мрзећи једне друге у име вере. Делимо се на недељивом а то је Христос Син Божији који је дар спасења људских душа. '' Ви сте со земљи; ако со обљутави чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе и да је људи погазе. ( Матеј 5-13)
Данас верске свађе и трвења потичу у борби за црквену имовину. А са друге стране сви носимо у себи Божији дах. Разумљиво би било да се сукоби дешавају на релацији различитих религија ( и то је апсурдно јер сви говоре о љубави). Али Православна вере да се свађа у православљу је трагично. Трагично је и то што су Хришћани толико подељени да се губи бит Христовог учења. Сви су у праву, сви тврде да је баш њихова вера исправна а заправо сви греше. Христос није ничија својина. Христос је већи од сваке цркве на земљи коју је човек сазидао. Црква без вере у Христа је само гомила цигле украшена мермером. Вера није махање заставама и симболима, вера је непрестана борба унутар човека да одолева искушењима, да се бори кајањем и праштањем и испуњава живот доброљубљем.
Да се не лажемо, све цркве у свим Хришћанским правцима зарађују новац и то је уносан бизнис који је замутио бистру реку са извора а тај извор је Христос. Сасвим је нормално да се свађају око имања и стеченог капитала јер то им је прече но сама вера у Христа. Апостоли Христови проповедаше по пустињама, трговима, кућама, нису имали раскошне цркве и мермерне полочнике и кућерине у црквеним двориштима са модерним кочијама за превоз. У шта се претворио данашњи свештеник и свештенство? У најобичније пословне људе који тргују крштењем, свећењем водице, опелима, иконама итд. Политичари у име правде чине неправде а свештеници у име Бога стичу сопствену корист. Но, не смемо гледати свештеника као монаха који се одрекао свега, али можемо критиковати свештенике који више маре за сопствени материјализам него за духовни живот народа.
У име вере људи ратују и убијају се што је парадокс! Бог је рекао '' НЕ УБИЈ ''. Али ми Божије законе тумачимо како је нама исплативије. Уместо да смо верници врлина ми смо верници симбола и застава. Христа који је целом човечанству понудио спасење својатамо на Српског, Црногорског, Хрватског што је бесмислено. Делимо се и око литургија јер једни певају славу Богу на онакав начим а ми на другачији. И у молитве смо натрпали гомиле речи које нас одвлаче од суштине. Христос нам је дао '' Оче наш '' и универзалну молитву која се директно њему обраћа '' Господе помилуј ме грешног ''. Та умна молитва је кључ свега!
'' А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вама треба пре но што заиштите од њега. Овако, дакле, молите се ви:
- Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уводи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у векове. Амин.
Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. ( Матеј: 6- 7,14)
Ако желимо да видимо схватићемо суштину Христа који нам не заговара ни нације, ни заставе, ни симболе већ спасење душе. Пођимо од тога да се увек хватамо Бога у случајевима туге, неизвесности и несреће или кад смо пред свршеним чином. Тада потиснемо све симболе, све поделе, све заставе и иштемо спасење. Тада нам је на уму оно исконско у нама а то је Божији дар наш сопствени живот од самог рођења. На самрти човек дозива Бога, не дозива ништа друго. Тада осети нешто сасвим другачије. Мислим да пред крај живота сваки човек види бесмисленост подела, симбола и свађа зато што му је у том тренутку Бог тако близу.
Научимо једно да Христ није ничија својина већ дар Бога као спасење душа свих људи на планети. Ако ћете да се делите, свађате и убијате, измислите своју религију али Бога не уплићите у раздоре јер Он није раздор већ љубав, праштање и покајање. Када видим да се поздрављају неки са три раширена прста који више личе на несрећу код циркулара или ове са три спојена прста који као да соле шницлу на тањуру, схватам колико смо се одвојили од Христове суштине љубави. Симболи на заставама су људски али Божији нису. Један је Бог а све остало је самообмана вештих сплеткароша који злоупотребљавају мантију.
Наш народ је толико побркао лончиће да више не раздваја варовања од веровања. Обичаје је увукао у веру и чини грех. Капије ишаране за време свадбе стоје по годину дана и они цветови труле јер се верује да је то берићетно а и баксузно је по младенце ако се одма скине. Невиђена будалаштина примитивизма. Крсне славе смо претворили у чист паганизам. Икона славе је формална а све остало је велики пир хране и пића. Ми светитеље третирамо као мале богове а заправо то нема никакве везе. Светитељи су постали свети одрицањем од материјалних користи. Већина вас нема појма колико су ти људи поднели мука да би били ближи Богу и задобили спасење. Ми у име њихово правимо циркус преједања, напијања и булажњења. Да не причамо о гатарама, хороскопским небулозама и сличним примитивизмом који нас и даље вуче јер га се никад нисмо ни одрекли.
Оног дана када схватимо да су поделе заправо и препреке да се изгради мир и љубав, можда ћемо коначно кренути правим путем спасења. Док то не схватимо траћићемо животе заставама, симболима, дресовима и тврдити да је наш Христ бољи од католичког док ће онај из Хрватске говорити како је његов Христ бољи од православног.
Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...
Данас верске свађе и трвења потичу у борби за црквену имовину. А са друге стране сви носимо у себи Божији дах. Разумљиво би било да се сукоби дешавају на релацији различитих религија ( и то је апсурдно јер сви говоре о љубави). Али Православна вере да се свађа у православљу је трагично. Трагично је и то што су Хришћани толико подељени да се губи бит Христовог учења. Сви су у праву, сви тврде да је баш њихова вера исправна а заправо сви греше. Христос није ничија својина. Христос је већи од сваке цркве на земљи коју је човек сазидао. Црква без вере у Христа је само гомила цигле украшена мермером. Вера није махање заставама и симболима, вера је непрестана борба унутар човека да одолева искушењима, да се бори кајањем и праштањем и испуњава живот доброљубљем.
Да се не лажемо, све цркве у свим Хришћанским правцима зарађују новац и то је уносан бизнис који је замутио бистру реку са извора а тај извор је Христос. Сасвим је нормално да се свађају око имања и стеченог капитала јер то им је прече но сама вера у Христа. Апостоли Христови проповедаше по пустињама, трговима, кућама, нису имали раскошне цркве и мермерне полочнике и кућерине у црквеним двориштима са модерним кочијама за превоз. У шта се претворио данашњи свештеник и свештенство? У најобичније пословне људе који тргују крштењем, свећењем водице, опелима, иконама итд. Политичари у име правде чине неправде а свештеници у име Бога стичу сопствену корист. Но, не смемо гледати свештеника као монаха који се одрекао свега, али можемо критиковати свештенике који више маре за сопствени материјализам него за духовни живот народа.
У име вере људи ратују и убијају се што је парадокс! Бог је рекао '' НЕ УБИЈ ''. Али ми Божије законе тумачимо како је нама исплативије. Уместо да смо верници врлина ми смо верници симбола и застава. Христа који је целом човечанству понудио спасење својатамо на Српског, Црногорског, Хрватског што је бесмислено. Делимо се и око литургија јер једни певају славу Богу на онакав начим а ми на другачији. И у молитве смо натрпали гомиле речи које нас одвлаче од суштине. Христос нам је дао '' Оче наш '' и универзалну молитву која се директно њему обраћа '' Господе помилуј ме грешног ''. Та умна молитва је кључ свега!
'' А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вама треба пре но што заиштите од њега. Овако, дакле, молите се ви:
- Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уводи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у векове. Амин.
Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. ( Матеј: 6- 7,14)
Ако желимо да видимо схватићемо суштину Христа који нам не заговара ни нације, ни заставе, ни симболе већ спасење душе. Пођимо од тога да се увек хватамо Бога у случајевима туге, неизвесности и несреће или кад смо пред свршеним чином. Тада потиснемо све симболе, све поделе, све заставе и иштемо спасење. Тада нам је на уму оно исконско у нама а то је Божији дар наш сопствени живот од самог рођења. На самрти човек дозива Бога, не дозива ништа друго. Тада осети нешто сасвим другачије. Мислим да пред крај живота сваки човек види бесмисленост подела, симбола и свађа зато што му је у том тренутку Бог тако близу.
Научимо једно да Христ није ничија својина већ дар Бога као спасење душа свих људи на планети. Ако ћете да се делите, свађате и убијате, измислите своју религију али Бога не уплићите у раздоре јер Он није раздор већ љубав, праштање и покајање. Када видим да се поздрављају неки са три раширена прста који више личе на несрећу код циркулара или ове са три спојена прста који као да соле шницлу на тањуру, схватам колико смо се одвојили од Христове суштине љубави. Симболи на заставама су људски али Божији нису. Један је Бог а све остало је самообмана вештих сплеткароша који злоупотребљавају мантију.
Наш народ је толико побркао лончиће да више не раздваја варовања од веровања. Обичаје је увукао у веру и чини грех. Капије ишаране за време свадбе стоје по годину дана и они цветови труле јер се верује да је то берићетно а и баксузно је по младенце ако се одма скине. Невиђена будалаштина примитивизма. Крсне славе смо претворили у чист паганизам. Икона славе је формална а све остало је велики пир хране и пића. Ми светитеље третирамо као мале богове а заправо то нема никакве везе. Светитељи су постали свети одрицањем од материјалних користи. Већина вас нема појма колико су ти људи поднели мука да би били ближи Богу и задобили спасење. Ми у име њихово правимо циркус преједања, напијања и булажњења. Да не причамо о гатарама, хороскопским небулозама и сличним примитивизмом који нас и даље вуче јер га се никад нисмо ни одрекли.
Оног дана када схватимо да су поделе заправо и препреке да се изгради мир и љубав, можда ћемо коначно кренути правим путем спасења. Док то не схватимо траћићемо животе заставама, симболима, дресовима и тврдити да је наш Христ бољи од католичког док ће онај из Хрватске говорити како је његов Христ бољи од православног.
Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...
