Тмина проклета...
Не могу да се отмем утиску како смо постали проклети као народ. Дал' због тога што смо се у времену доласка комунизма одрекли колективно Бога и прихватили земаљско божанство у облику Јосипа Броза Тита ком смо се клањали и носили штафету или смо једноставно постали такви током времена. Заиста не знам јер су дубоки корени нашег лутања и трагања за сопственим идентитетом...
Тмина у Србији и над њом завладала у срцима народа. Ово више није држава храбрих и достојанствених, ово је држава покуњених у уплашених људи који пристају на све зарад мрвица мира. Ово је држава у којој криминал влада системом и велика лаж која се сервира грађанима како би народ што даље био од истине а ипак морамо се кад - тад суочити са њом, а то ће бити болно...
У шта се претворила већина народа? У слуге партије, у идолопоклоништво лажног Тита који пласира ту причу лукаво знајући да још увек народ верује да је то било златно доба а да ће овај '' нови '' Броз га донети у Србију. Златно доба у Србији је велика обмана која се никада неће десити све док не будемо народ савести, општег добра и слоге. Не можемо градити систем у оквиру једне партије ( странке ) која намеће своја правила једноумља. Не можемо имати нормалну државу све док су јој институције у рукама политике и криминала.
Шта имамо то у Србији осим медија који трубе о Вучићу као спаситељу и опозицији као страном и унутрашњем непријатељу ( излизан клише из комунизма ). Шта смо добили са радикалима који су се преобукли у напредњаке. Добили смо гомиле слугерана који аутобусима иду по Србији да праве велику масу обожавалаца лика и дела Александра Вучића. Добили смо гомилу превара и афера које шака људи види док остали сматрају преваром опозиције. Добили смо на положаје лажне докторе, стручњаке и поштењачине. Добили смо гомилу локалних шерифа који у име партије пљачкају државу. Добили смо гомилу зевзека који служе странци да урлају, нападају и пљују све што је иоле нормално у Србији. Добили смо гомиле буздована који преко интернета за новац пљују сваку праведничку реч. Добили смо једну мрачну државу из које беже млади људи јер не могу више да поднесу слугеране који сатиру сваку идеју, сваку шансу да се нешто створи или покрене. Добили смо гомилу Србенди који уз ракију виде Русију која јебе мајку читавом свету и узноси нас на пиједестал најстарије нације човечанства. Уз мамурлуке Србенде се буде у својој штроки немаштине хватајући се за ТВ даљински како би ексирали нову дозу лажи која им служи као кураж ината против НАТА и трулог Запада. Бесни Србенда разгали срце преко вајбера кад чује синове из Немачке, Данске, Шведске, Холандије. Пуно им срце кад преко монитора угледају унуке како се играју. Када угасе екране дрмну ракију и крену да проклињу трули Запад, масоне, харпове, ванземаљце и људе гуштере. Уопште се не сећају зашто су сами. Не сећају се да су им деца побегла из Србије јер су гласали због приколице ризле, мало асфалта и по неку конзерву сардине. Не сећају се да су заправо они своју децу отерали из својих дворишта због трговине гласова са онима који су данас на власти. Не сећају се када је почео њихов суноврат просперитета али пљују опозицију јер им се тако поручује преко малих екрана.
Они који су давно отишли из србије почетком деведесетих прошлог века исто су заборавили зашто су побегли. Данас критикују све нас који овде живимо и боримо се за истину. Заборавили људи да су из истих разлога отишли онда да би оспоравали млађе што беже сада. Остајте ту а ми се не враћамо у Србију коју волимо јер овде нам је лепо. Нема разних ђилокша да нас јебу на сваком кораку. Живела Србија!
Овај текст сам написао инспирисан синошњим речима једне младе девојке која се мучи у Србији радећи за ситне паре и поред школе коју има. Ништа не може да покрене на боље, никакве шансе да створи своје гнездо и живи неким опуштеним сасвим нормалним животом. Њене речи су ми све рекле: '' Одлазим из ове проклете Србије ''. У очима сам видео презир, гнев, тугу, поразе и бројне покушаје који су пали у воду. Умор је победио и разум просто вришти да се одавде побегне. Боље је и побећи из Србије него се препустити систему слугеранства. Рекао сам: '' Бежи одавде, не мисли на родне груде, кућним праговима јер то постоји само тамо где си срећан''. Планета Земља је кућа свих наших кућа, држава свих наших држава. Човек где је срећан тамо му је и дом. То су показале и бројне миграције народа у историји. Тамо где имаш своје пријатеље, љубав ту ти је и дом, ту ти је и живот па самим тим и срећа...
Неко ће рећи остајте и борите се. Боримо се ал' губимо на свим фронтовима. Једноставно нестајемо из дана у дан и све смо тањи и тањи. Не видим крај тмини ове земље коју народ чини таквом. Чак смо и веру у Бога исполитизовали па више не знамо ни ко смо ни шта смо. Градимо широм Србије цркве не зарад молитве него мислимо да се тако Богу умилимо. Богу цигле не требају јер је створио земљу од које цркве правимо. Њему требају душе које се труде градити мир, љубав и веру. Њему требају душе покајања и праштања. Највећа црква је твој ум који обитава у Богу. Какве су нам мисли такав нам је живот. Па самим тим где нам је ум везан тако нам се и живот ствара. Ум људски је заправо и душа човека и једина веза са Богом. Вежи ум за Бога и схватићеш суштину живота.
Завршавам ову причу са посветом преминулом брату...
Носио си туге света на плећима ћутке уз сузе које си крио под окриљем ноћи. Ћутао си о свему, гутао си самоћу надајући се крају свега. Ниси ником остао дужан нити си просио. Све си сам брате носио. Ниси ни чуо савете јер одлука је била јасна да ћеш ићи својим путем до краја. Нашао сам те покошеног у тренутку твоје рутине. Све је тог тренутка стало, све је нестало и само те можемо наћи у сећањима. Ја ћу те памтити само по лепом. Збогом брате...
Тмина у Србији и над њом завладала у срцима народа. Ово више није држава храбрих и достојанствених, ово је држава покуњених у уплашених људи који пристају на све зарад мрвица мира. Ово је држава у којој криминал влада системом и велика лаж која се сервира грађанима како би народ што даље био од истине а ипак морамо се кад - тад суочити са њом, а то ће бити болно...
У шта се претворила већина народа? У слуге партије, у идолопоклоништво лажног Тита који пласира ту причу лукаво знајући да још увек народ верује да је то било златно доба а да ће овај '' нови '' Броз га донети у Србију. Златно доба у Србији је велика обмана која се никада неће десити све док не будемо народ савести, општег добра и слоге. Не можемо градити систем у оквиру једне партије ( странке ) која намеће своја правила једноумља. Не можемо имати нормалну државу све док су јој институције у рукама политике и криминала.
Шта имамо то у Србији осим медија који трубе о Вучићу као спаситељу и опозицији као страном и унутрашњем непријатељу ( излизан клише из комунизма ). Шта смо добили са радикалима који су се преобукли у напредњаке. Добили смо гомиле слугерана који аутобусима иду по Србији да праве велику масу обожавалаца лика и дела Александра Вучића. Добили смо гомилу превара и афера које шака људи види док остали сматрају преваром опозиције. Добили смо на положаје лажне докторе, стручњаке и поштењачине. Добили смо гомилу локалних шерифа који у име партије пљачкају државу. Добили смо гомилу зевзека који служе странци да урлају, нападају и пљују све што је иоле нормално у Србији. Добили смо гомиле буздована који преко интернета за новац пљују сваку праведничку реч. Добили смо једну мрачну државу из које беже млади људи јер не могу више да поднесу слугеране који сатиру сваку идеју, сваку шансу да се нешто створи или покрене. Добили смо гомилу Србенди који уз ракију виде Русију која јебе мајку читавом свету и узноси нас на пиједестал најстарије нације човечанства. Уз мамурлуке Србенде се буде у својој штроки немаштине хватајући се за ТВ даљински како би ексирали нову дозу лажи која им служи као кураж ината против НАТА и трулог Запада. Бесни Србенда разгали срце преко вајбера кад чује синове из Немачке, Данске, Шведске, Холандије. Пуно им срце кад преко монитора угледају унуке како се играју. Када угасе екране дрмну ракију и крену да проклињу трули Запад, масоне, харпове, ванземаљце и људе гуштере. Уопште се не сећају зашто су сами. Не сећају се да су им деца побегла из Србије јер су гласали због приколице ризле, мало асфалта и по неку конзерву сардине. Не сећају се да су заправо они своју децу отерали из својих дворишта због трговине гласова са онима који су данас на власти. Не сећају се када је почео њихов суноврат просперитета али пљују опозицију јер им се тако поручује преко малих екрана.
Они који су давно отишли из србије почетком деведесетих прошлог века исто су заборавили зашто су побегли. Данас критикују све нас који овде живимо и боримо се за истину. Заборавили људи да су из истих разлога отишли онда да би оспоравали млађе што беже сада. Остајте ту а ми се не враћамо у Србију коју волимо јер овде нам је лепо. Нема разних ђилокша да нас јебу на сваком кораку. Живела Србија!
Неко ће рећи остајте и борите се. Боримо се ал' губимо на свим фронтовима. Једноставно нестајемо из дана у дан и све смо тањи и тањи. Не видим крај тмини ове земље коју народ чини таквом. Чак смо и веру у Бога исполитизовали па више не знамо ни ко смо ни шта смо. Градимо широм Србије цркве не зарад молитве него мислимо да се тако Богу умилимо. Богу цигле не требају јер је створио земљу од које цркве правимо. Њему требају душе које се труде градити мир, љубав и веру. Њему требају душе покајања и праштања. Највећа црква је твој ум који обитава у Богу. Какве су нам мисли такав нам је живот. Па самим тим где нам је ум везан тако нам се и живот ствара. Ум људски је заправо и душа човека и једина веза са Богом. Вежи ум за Бога и схватићеш суштину живота.
Завршавам ову причу са посветом преминулом брату...
Носио си туге света на плећима ћутке уз сузе које си крио под окриљем ноћи. Ћутао си о свему, гутао си самоћу надајући се крају свега. Ниси ником остао дужан нити си просио. Све си сам брате носио. Ниси ни чуо савете јер одлука је била јасна да ћеш ићи својим путем до краја. Нашао сам те покошеног у тренутку твоје рутине. Све је тог тренутка стало, све је нестало и само те можемо наћи у сећањима. Ја ћу те памтити само по лепом. Збогом брате...