Проћердане године...
Неки дан ухватим себе како покушавам да се сетим када сам задњи пут имао прилику да поседим са неким и причам о добром филму, музици, хобијима, занимацијама и сл. Не сећам се ма колико се трудио да ископам из протеклог времена тај податак. Људи су затровани актуелним темама па кад се седне имаш оне који не дају светиње у Црној Гори и паламуде како је то Српско а када им почнеш износити чињенично стање ко је Исус Христос и да је заправо све то направљено због њега а не због црквене администрације одма се бежи од теме. И тако је заправо у свим тим актуелним причама. Нико не жели да слуша чињенице...
Но, вратимо се нормалним темама којих заправо и нема. Ево бавим се фотографијом а честито немам са ким да причам о томе а и ако поменем пред онима који не познају ту професију они су пуни прича и све знају а никад се са тим нису бавили. И наједном они помињу Руске фотоапарате који су били врхунски на моје запрепашћење. И фотографију сведу на јебену политику. А када им поменеш Јапанске Никоне, Каноне, Минолте, Соније, Фуџије они само одмахну руком и кажу да је Руска оптика најбоља на свету тако ми Карл Цајса. Све је Руско боље као некад што су људи по бувљацима куповали касетофоне тако што га подигну и ако је тежак тај је правог квалитета. Мангупарија почела после да уграђује мермерне плоче. Искрено речено повраћа ми се од нереалне русофилије која је у народу заживела. Да се разумемо, ја волим Руске књижевнике, светитеље, њихову предивну природу и прелепе Рускиње ;) али не волим ту љубав према Русији која је створена комунистичком пропагандом. А и да се не лажемо, имам аверзију према сваком диктатору па и Путину.
Ево у Росићима омладина пливала за '' часни '' крст. Леп обичај, храбар и изазован. Нисмо о томе причали. Причало се више о томе када су обукли ти младићи мајице са натписима '' Не дамо светиње ''. Био је и транспарент. Нико није више причао о Богојављењу већ о томе како Црна Гора оће да издаје наше светиње Арапима. И онда схватиш да народ лупета онако како им се сервира мало преко таблоида, мало рекла - казала, мало преко свештеника који овог пута ложе вернике више него икада. Пажљиво слушам те неке људе који причају о томе и схватам колико је народ лаковеран и како га је лако обрлатити. А кад се све буде слегло нико се неће ни сећати мајица у Росићима нити Арапа који узимају цркве. Доће нове теме и нова џапања у друштвима...
Схватио сам да ми је боље седети сам неко трошити време на теме које мене не могу преварити а и немам воље више наивнима објашњавати. Задњу деценију живот у Србији је постало чисто траћење времена. Негде у свету неки мој колега фотограф несметано шета улицама градова и фотографише. Он живи од тога. Ја сам у свом месту у већини констатација будала са фотоапаратом. Покушавам да зарадим и преживим. Схватам разлику између мог колеге ван Србије и мене у Србији. Он има културну средину, уређену државу ја имам тапаљске коментаторе и квази државу која никад није била у мрачнијем периоду где је концентрација глупих енормна. Паметнији су или побегли преко гране или су се ућутали учауривши се у себе спасавајући здрав разум. Није то само везано за фотографију него за многе друге уметности, хобије, спортове итд. Код нас је јако тешко бити креативац. Нико не поштује више туђи рад и знање. Све је банализовано и свака будала то оспорава са неким својим изопаченим ставом.
Прођоше године у Србији прођердане и празне...
Патриотизам у Србији је потпуно ван суштине патриотизма. Код нас је све на '' Ој Козаро ''. Подељени у незнању, окупљени у превари створили смо један суморни период Србије. Лаж, лаж, лаж и само лаж се сервира зарад престижа политичара, зарад њиховог опстанка. Потпуно смо одбацили углед, достојанство и моралне вредности. Спрдамо се научним чињеницама, верујемо у квази науке, ложимо се на мистерије које рециклирају деценијама. И кад боље размислим схватам колико је данас тешко младом, паметном и креативном човеку да живи у држави ријалитија, сендвичара, турбо верника, турбо србенди, турбо патриота. Данас ни чист верник не може на миру помолити се Богу од грактања и роптања лицемерја. Не чује се више ни здрава реч, ни порука у песми, ни питоме ноте емоције, ни шапат романтике. Бука, бука, бука и свађе. Ти си онај, онај је овај, овај је нихов итд.
Приметим све више људи како шетају улицом и причају преко телефона. Некада су телефони остајали у кућама а људи су шетали и причали међусобно. Како је све више паметних уређаја тако је све више глупљих људи...
Деца не умеју више да се играју. Игре су им немаштовите и брзо се заврше у свађама. Старији клинци своја осећања замењују смајлићима које пошаљу порукама. Нигде стгварних осећања, зебњи, слутњи, надања и среће. Све је сведено на лол, лајк, смајли, гиф и сл. Маторци су почели да опседају Фејсбук а њихова деца беже на Инстаграм и друге друштвене мреже. Фејсбук је стециште рецепата, слефија са славе, свадбе, чудесних лекова за карциноме, цитата Андрића, Селимовића, Конфучија, модерних дијета, фитнеса итд. Где је стварност? Ма ко јебе стварност...
Сањао сам као млад човек да ће ми живот у Србији бити испуњен креативним радом, ширењем позитивне енергије, бројним другим лепим стварима са којим би се борио против недаћа. На жалост из године у годину снове су газили разни кромањонци. Данас сам већ довољно стар да схватим своју грешку што нисам отишао из државе која је постала живи песак за оне који ходају усправно, за оне који су поштени, креативни, школовани. Схватио сам одавно колико је касно за мене и бројне људе мојих година. Хтео сам да се борим и борио сам се за будуће генерације да не доживе оно што и моја. Све је мање било сабораца, све је више било оних који су постали живи песак једне средине која гута све ван колотечине...
Да, проћердо сам живот у Србији надајући се бољем сутра. Надао сам се да ћемо створити културну средину и нормалан живот. Ништа од тога се није десило. Србија је постала држава слугерана, митова, завера, ријалитија, паганштине, затуцаности и накарадне политике. И даље ћемо се надати Руском тајном оружију са којим ћемо јебати мајку целом свету. И даље ћемо викати како не дамо Косово, светиње у Црној Гори и упирати прстом једне у друге као најцрњи непријатељи. У међувремену лидери странки ће постајати све богатији а ви ћете их волети у ритама и немаштини.
Да, прођердо сам живот у мојој Србији пизда ли јој материна ненормална...
Но, вратимо се нормалним темама којих заправо и нема. Ево бавим се фотографијом а честито немам са ким да причам о томе а и ако поменем пред онима који не познају ту професију они су пуни прича и све знају а никад се са тим нису бавили. И наједном они помињу Руске фотоапарате који су били врхунски на моје запрепашћење. И фотографију сведу на јебену политику. А када им поменеш Јапанске Никоне, Каноне, Минолте, Соније, Фуџије они само одмахну руком и кажу да је Руска оптика најбоља на свету тако ми Карл Цајса. Све је Руско боље као некад што су људи по бувљацима куповали касетофоне тако што га подигну и ако је тежак тај је правог квалитета. Мангупарија почела после да уграђује мермерне плоче. Искрено речено повраћа ми се од нереалне русофилије која је у народу заживела. Да се разумемо, ја волим Руске књижевнике, светитеље, њихову предивну природу и прелепе Рускиње ;) али не волим ту љубав према Русији која је створена комунистичком пропагандом. А и да се не лажемо, имам аверзију према сваком диктатору па и Путину.
Ево у Росићима омладина пливала за '' часни '' крст. Леп обичај, храбар и изазован. Нисмо о томе причали. Причало се више о томе када су обукли ти младићи мајице са натписима '' Не дамо светиње ''. Био је и транспарент. Нико није више причао о Богојављењу већ о томе како Црна Гора оће да издаје наше светиње Арапима. И онда схватиш да народ лупета онако како им се сервира мало преко таблоида, мало рекла - казала, мало преко свештеника који овог пута ложе вернике више него икада. Пажљиво слушам те неке људе који причају о томе и схватам колико је народ лаковеран и како га је лако обрлатити. А кад се све буде слегло нико се неће ни сећати мајица у Росићима нити Арапа који узимају цркве. Доће нове теме и нова џапања у друштвима...
Схватио сам да ми је боље седети сам неко трошити време на теме које мене не могу преварити а и немам воље више наивнима објашњавати. Задњу деценију живот у Србији је постало чисто траћење времена. Негде у свету неки мој колега фотограф несметано шета улицама градова и фотографише. Он живи од тога. Ја сам у свом месту у већини констатација будала са фотоапаратом. Покушавам да зарадим и преживим. Схватам разлику између мог колеге ван Србије и мене у Србији. Он има културну средину, уређену државу ја имам тапаљске коментаторе и квази државу која никад није била у мрачнијем периоду где је концентрација глупих енормна. Паметнији су или побегли преко гране или су се ућутали учауривши се у себе спасавајући здрав разум. Није то само везано за фотографију него за многе друге уметности, хобије, спортове итд. Код нас је јако тешко бити креативац. Нико не поштује више туђи рад и знање. Све је банализовано и свака будала то оспорава са неким својим изопаченим ставом.
Патриотизам у Србији је потпуно ван суштине патриотизма. Код нас је све на '' Ој Козаро ''. Подељени у незнању, окупљени у превари створили смо један суморни период Србије. Лаж, лаж, лаж и само лаж се сервира зарад престижа политичара, зарад њиховог опстанка. Потпуно смо одбацили углед, достојанство и моралне вредности. Спрдамо се научним чињеницама, верујемо у квази науке, ложимо се на мистерије које рециклирају деценијама. И кад боље размислим схватам колико је данас тешко младом, паметном и креативном човеку да живи у држави ријалитија, сендвичара, турбо верника, турбо србенди, турбо патриота. Данас ни чист верник не може на миру помолити се Богу од грактања и роптања лицемерја. Не чује се више ни здрава реч, ни порука у песми, ни питоме ноте емоције, ни шапат романтике. Бука, бука, бука и свађе. Ти си онај, онај је овај, овај је нихов итд.
Приметим све више људи како шетају улицом и причају преко телефона. Некада су телефони остајали у кућама а људи су шетали и причали међусобно. Како је све више паметних уређаја тако је све више глупљих људи...
Деца не умеју више да се играју. Игре су им немаштовите и брзо се заврше у свађама. Старији клинци своја осећања замењују смајлићима које пошаљу порукама. Нигде стгварних осећања, зебњи, слутњи, надања и среће. Све је сведено на лол, лајк, смајли, гиф и сл. Маторци су почели да опседају Фејсбук а њихова деца беже на Инстаграм и друге друштвене мреже. Фејсбук је стециште рецепата, слефија са славе, свадбе, чудесних лекова за карциноме, цитата Андрића, Селимовића, Конфучија, модерних дијета, фитнеса итд. Где је стварност? Ма ко јебе стварност...
Сањао сам као млад човек да ће ми живот у Србији бити испуњен креативним радом, ширењем позитивне енергије, бројним другим лепим стварима са којим би се борио против недаћа. На жалост из године у годину снове су газили разни кромањонци. Данас сам већ довољно стар да схватим своју грешку што нисам отишао из државе која је постала живи песак за оне који ходају усправно, за оне који су поштени, креативни, школовани. Схватио сам одавно колико је касно за мене и бројне људе мојих година. Хтео сам да се борим и борио сам се за будуће генерације да не доживе оно што и моја. Све је мање било сабораца, све је више било оних који су постали живи песак једне средине која гута све ван колотечине...
Да, проћердо сам живот у Србији надајући се бољем сутра. Надао сам се да ћемо створити културну средину и нормалан живот. Ништа од тога се није десило. Србија је постала држава слугерана, митова, завера, ријалитија, паганштине, затуцаности и накарадне политике. И даље ћемо се надати Руском тајном оружију са којим ћемо јебати мајку целом свету. И даље ћемо викати како не дамо Косово, светиње у Црној Гори и упирати прстом једне у друге као најцрњи непријатељи. У међувремену лидери странки ће постајати све богатији а ви ћете их волети у ритама и немаштини.
Да, прођердо сам живот у мојој Србији пизда ли јој материна ненормална...