Божић у Србији...
Поклали смо свиње да кркамо месо, исекли смо младо дрвеће да прислонимо уз кућу. Пуцали смо из петарди правећи буку а бадњаке заденули на бранике кола као амајлије. Уз трубаче вриштали смо док изнад глава шљашти ватромет. На крају смо рекли ваистину се роди...
Христос је донео ново доба, ново учење да би раскрстили са старим идолопоклоништвом. Христовим рођењем требали смо да се отарасимо паганских обичаја али нисмо. Рођење Сина Божијег претворили смо у типично Српско славље које је типично за свадбе. Поворка за бадњак протиче уз џакање, трубаче и петарде. Да је среће певале би се песме о Христу, здушно би народ клицао Богу али ми смо вазда били корачнице слуха возвишећи више себе него самог Бога. Уз врућу ракију и три прста раширена или скупљена упали смо у прелест самохваљења и сопственог величања.
Некада је у цркви сав окупљен народ певао Христу, сада је то све ситно и неприметно и надјачано кичерицом јефтиног баханлука под плаштом Божића. Селфујемо фотке и у првом плану величамо себе на рачун Христа. Хвалимо се по друштвеним мрежама колико имамо на трпези хране док сијасет њих бауља гладно и копа по контејнерима. Наш Деда Мраз - Свети Никола све што је имао давао је тајно онима који немају. Ми га славимо уз баханалије сасвим супротно од његовог живота.
Тужан сам на овај Божић под мразом. Ухватила ме туга због неких времена где је све било тише а светлије. Људи су били пуно побожнији и срдачнији. Данас смо у заблуди небеског народа који се понаша сујетно и бахато. Не следимо Христа него попове који су одавно заборавили у чијим су црквама. Заборавили су наши пастири да су све светиње подигнуте Христа ради а не због њих. А народ упао у замку ђавољу па кроз национализам показује веру а вера у Бога позива све људе света на спасење. Ми смо народ који себи превише даје право на Христа којег распињемо сваки дан. И сам свет Хришћански постао је гори ид Римљанских војника. Римљани су христа распели а хришћанске вере га комадају сваки дан и својатају. Једни Хришћани узму Христову руку, други ногу, трећи главу и сваки тврди да је његово парче боље. То је данашње хришћанство и у тој трци је и Православље.
Надам се да ће нас Бог помиловати и пружити шансу да се искупимо. Сада смо препуни речи о Христу али никад нисмо били празнији у души. Све је више неких Хаџи верника, све је више златних крстова са дебелим ланчугама, све је више фотографија са иконама а никад мање светла из душе. А Божић смо претворили у пир бахатих и бесних. Побркали смо лончиће, измешали веру и обичаје па не знамо више ни где је шта...
Боже опрости нам је не знамо шта радимо...
Христос је донео ново доба, ново учење да би раскрстили са старим идолопоклоништвом. Христовим рођењем требали смо да се отарасимо паганских обичаја али нисмо. Рођење Сина Божијег претворили смо у типично Српско славље које је типично за свадбе. Поворка за бадњак протиче уз џакање, трубаче и петарде. Да је среће певале би се песме о Христу, здушно би народ клицао Богу али ми смо вазда били корачнице слуха возвишећи више себе него самог Бога. Уз врућу ракију и три прста раширена или скупљена упали смо у прелест самохваљења и сопственог величања.
Некада је у цркви сав окупљен народ певао Христу, сада је то све ситно и неприметно и надјачано кичерицом јефтиног баханлука под плаштом Божића. Селфујемо фотке и у првом плану величамо себе на рачун Христа. Хвалимо се по друштвеним мрежама колико имамо на трпези хране док сијасет њих бауља гладно и копа по контејнерима. Наш Деда Мраз - Свети Никола све што је имао давао је тајно онима који немају. Ми га славимо уз баханалије сасвим супротно од његовог живота.
Тужан сам на овај Божић под мразом. Ухватила ме туга због неких времена где је све било тише а светлије. Људи су били пуно побожнији и срдачнији. Данас смо у заблуди небеског народа који се понаша сујетно и бахато. Не следимо Христа него попове који су одавно заборавили у чијим су црквама. Заборавили су наши пастири да су све светиње подигнуте Христа ради а не због њих. А народ упао у замку ђавољу па кроз национализам показује веру а вера у Бога позива све људе света на спасење. Ми смо народ који себи превише даје право на Христа којег распињемо сваки дан. И сам свет Хришћански постао је гори ид Римљанских војника. Римљани су христа распели а хришћанске вере га комадају сваки дан и својатају. Једни Хришћани узму Христову руку, други ногу, трећи главу и сваки тврди да је његово парче боље. То је данашње хришћанство и у тој трци је и Православље.
Надам се да ће нас Бог помиловати и пружити шансу да се искупимо. Сада смо препуни речи о Христу али никад нисмо били празнији у души. Све је више неких Хаџи верника, све је више златних крстова са дебелим ланчугама, све је више фотографија са иконама а никад мање светла из душе. А Божић смо претворили у пир бахатих и бесних. Побркали смо лончиће, измешали веру и обичаје па не знамо више ни где је шта...
Боже опрости нам је не знамо шта радимо...