Ледена Дубница и њене приче...
Јуче сам кренуо да фотографишем леденице речице Дубница. Прошле године на исти дан ишао сам на исто место али леда није било ал' је падао снег. Ове године упутио сам се ка тој утабаној стази још од мог детињства док мраз штипа образе и уши. Микачина ливада празна, било је неких покушаја санкања али из године у годину све је мање деце која се играју на зимској чаролији. Тишину нарушавају моји кораци јер под ногама смрзунти снег шкрипа. Варош у измаглици дима, народ се грехе али дим неће да бежи од огњишта или је ветар у штрајку. Осећа се смрад ложишта на моменте.
Наилазим на куће у којима једино дим из оџака даје знаке живота. Сеоски џукац седи на прагу а поред њега колица цепаница. Старе качаре урушавају се из дана у дан и препуштају се трулежи. Штала оронула а поред ње спава стари култиватор прекривен исцепаном церадом. Стара дрљача наслоњена на зид посматра са сетом Ридове који се једва назиру од магле. Сто метара даље двоспратница лежи смрзнута. Никог нема да јој заложи ватру. Повремено из летаргије тргне ме проклизавање ногу. Пртину ми је правила мачка која је пошла ко зна где. Ни једног човека не сретох на овој дестинацији. Смрзнута јабука покрила се снегом жалећи што је нико није појео...
Дубница сва у леду као нека сцена из бајке. Скидам ранац, вадим опрему и почињем да фотографишем. Вредело је доћи и поред промрзлих ногу, руку и образа. На тренутак сам се искључио из света, сада сам у оном другом званом фотографија. Нисам био ни свестан да је прошло сат ипо времена док сам фотографисао Дубницу. Пробијао сам се кроз снег пратећи њену обалу. На жалост пуно лепих сцена сам изоставио због отпада који зјапи у врзини реке. Дубница је иначе хладна и лети ако не пресуши. Стављам акциону камеру у непробојно кућиште и зарањам је у воду. Колико је Дубница ледена, батерија се испразнила за два минута. Да бих снимио те неке сцене под водом морао сам још три батерије да користим али и оне нису издржале од ледене Дубнице.
Гегам се полако натраг. Изгубио сам кондицију. Два ипо месеца сам био статичан због здравствених проблема које сам хвала Богу решио. Сада полако морам да се враћам у форму, корак по корак до максимума. Душа ми пева у природи. Изнад мене гавран јури швраку која му је лоповски дрпила комад хране. Шврака побеђује у умећу ваздушног маневрисања, гавран видно љут одлете према шуми.
Враћам се истим путем. Ни у повратку нисам срео ни једног човека. Нигде никога а и све мање видим дима из оџака. Где је народ? Нема га...
Путујући по селима видео сам страшне призоре још страшније чињенице да Србија умире изнутра. Да ли смо свесни да нестајемо? Људи одлазе у бели свет јер овде живота има све мање и мање. Док сам пролазио поред авлије мог другара из детињства сетио сам се свих наших дечачких снова. Ни један од нас није их остварио јер сваки пут у одрастању неко их је рушио. Када смо стасали у момке уместо момковања систем нам је дао санкције, корачнице и ратове. Од гомиле лудака нисмо могли да дођемо до снова. Нисмо имали шансе да опстанемо! И тако из месеца у месец, из године у годину непрестано гомиле лудака опчињене политиком, небеском Србијом, Србијом до Токија, браћом Русима који ће нам дати ненадљебљиво оружије којим ћемо јебати матер целом свету, спречавали су нас да остваримо бар делић циљева. Данас се мој другар и ја видимо у пролазу. Некада су наши сусрети били пуни хумора, данас су то формалне констатације да је све отишло у три пичке материне. Он ради за неку цркавицу у лошим условима, ја јурим посао али пошто сам тврдоглав не желим да упаднем у систем јефтине радне снаге у којој је газда бог и батине, ма море мрш' у...
Наше генерације умлаћене су глупизмом где су највећи простаци обукли парна одела и постали неко и нешто.
Извршен је културни геноцид у циљу: '' Затуцај масу па владај док си жив ''... И када видим колико се намножило млатикураца у Србији, схватам да ми никада нећемо имати нормалну власт у држави. Млатикурци опчињени дневником и дневном дозом завера и мистерија изводе закључке на квази науци и убеђени су у сопствене лажи. Млатикурци су чиста пројекција затуцаних времена где су људи послушали РТС да побегну у куће и прекривају кокошињце плашећи се помрачења Сунца. Тада сам схватио колико смо површни и колико не знамо. Али бранимо се враџбинама, варујемо сто кураца и лечимо се чудесним лековима са интернета.
А Србија умире кроз село а село је душа Србије...
 |
| Дрвена дрљача... |
Наилазим на куће у којима једино дим из оџака даје знаке живота. Сеоски џукац седи на прагу а поред њега колица цепаница. Старе качаре урушавају се из дана у дан и препуштају се трулежи. Штала оронула а поред ње спава стари култиватор прекривен исцепаном церадом. Стара дрљача наслоњена на зид посматра са сетом Ридове који се једва назиру од магле. Сто метара даље двоспратница лежи смрзнута. Никог нема да јој заложи ватру. Повремено из летаргије тргне ме проклизавање ногу. Пртину ми је правила мачка која је пошла ко зна где. Ни једног човека не сретох на овој дестинацији. Смрзнута јабука покрила се снегом жалећи што је нико није појео...
Дубница сва у леду као нека сцена из бајке. Скидам ранац, вадим опрему и почињем да фотографишем. Вредело је доћи и поред промрзлих ногу, руку и образа. На тренутак сам се искључио из света, сада сам у оном другом званом фотографија. Нисам био ни свестан да је прошло сат ипо времена док сам фотографисао Дубницу. Пробијао сам се кроз снег пратећи њену обалу. На жалост пуно лепих сцена сам изоставио због отпада који зјапи у врзини реке. Дубница је иначе хладна и лети ако не пресуши. Стављам акциону камеру у непробојно кућиште и зарањам је у воду. Колико је Дубница ледена, батерија се испразнила за два минута. Да бих снимио те неке сцене под водом морао сам још три батерије да користим али и оне нису издржале од ледене Дубнице.
Гегам се полако натраг. Изгубио сам кондицију. Два ипо месеца сам био статичан због здравствених проблема које сам хвала Богу решио. Сада полако морам да се враћам у форму, корак по корак до максимума. Душа ми пева у природи. Изнад мене гавран јури швраку која му је лоповски дрпила комад хране. Шврака побеђује у умећу ваздушног маневрисања, гавран видно љут одлете према шуми.
 |
| Дубница у леду... |
Враћам се истим путем. Ни у повратку нисам срео ни једног човека. Нигде никога а и све мање видим дима из оџака. Где је народ? Нема га...
Путујући по селима видео сам страшне призоре још страшније чињенице да Србија умире изнутра. Да ли смо свесни да нестајемо? Људи одлазе у бели свет јер овде живота има све мање и мање. Док сам пролазио поред авлије мог другара из детињства сетио сам се свих наших дечачких снова. Ни један од нас није их остварио јер сваки пут у одрастању неко их је рушио. Када смо стасали у момке уместо момковања систем нам је дао санкције, корачнице и ратове. Од гомиле лудака нисмо могли да дођемо до снова. Нисмо имали шансе да опстанемо! И тако из месеца у месец, из године у годину непрестано гомиле лудака опчињене политиком, небеском Србијом, Србијом до Токија, браћом Русима који ће нам дати ненадљебљиво оружије којим ћемо јебати матер целом свету, спречавали су нас да остваримо бар делић циљева. Данас се мој другар и ја видимо у пролазу. Некада су наши сусрети били пуни хумора, данас су то формалне констатације да је све отишло у три пичке материне. Он ради за неку цркавицу у лошим условима, ја јурим посао али пошто сам тврдоглав не желим да упаднем у систем јефтине радне снаге у којој је газда бог и батине, ма море мрш' у...
Наше генерације умлаћене су глупизмом где су највећи простаци обукли парна одела и постали неко и нешто.
Извршен је културни геноцид у циљу: '' Затуцај масу па владај док си жив ''... И када видим колико се намножило млатикураца у Србији, схватам да ми никада нећемо имати нормалну власт у држави. Млатикурци опчињени дневником и дневном дозом завера и мистерија изводе закључке на квази науци и убеђени су у сопствене лажи. Млатикурци су чиста пројекција затуцаних времена где су људи послушали РТС да побегну у куће и прекривају кокошињце плашећи се помрачења Сунца. Тада сам схватио колико смо површни и колико не знамо. Али бранимо се враџбинама, варујемо сто кураца и лечимо се чудесним лековима са интернета.
А Србија умире кроз село а село је душа Србије...