Мале исповести...

Сећам се почетком деведесетих када смо мој другар Димче и ја ишли у цркву на молитву, па нам се прикључио наш друг Лека. Смејали су нам се многи а мене прозивали да сам секташ. Временом смо прикључили још млађих људи. Заиста била су то дивна времена где се причало суштински о вери и где су се људи заиста поштовали. Тада се родила веронаука '' Владике Николаја Велимировића ''. Косјерић је био један од првих са веронауком и веома бројним чланством. Тада сам и покренуо на Радио Косјерићу емисију '' Вера светих ''. Нисте ни свесни колико сам доживео понижавања због те емисије, прозивки, пљувања. Но, временом та емисија доживљава процват и полако залази у све домове наше општине. Емисија постаје прихваћена. На жалост прекидана је доласком СПС-а на власт. На крају емисија је угашена вољом свештенства а одмах након тога угашен је и Радио Косјерић. Била су то времена када народ није ни био свестан почетка пакла у Србији. Дешавале су се неке чудне промене у цркви, верници су бранили веру, вернике су у Душковцима попови шутали. Све је прошло и завршило се тако што су сви ућуткани да би данас они који су ћутали скочили да бране неодбрањиво и давно пуштено низ воду. И то нас прати деценијама да касно реагујемо...

Моја путовања по манастирима била су увек надахнута. Ипак, највише сам волео да сваратим до манастира Ћелије до гроба светог Јустина Поповића чије сам књиге у раној младости гутао попут '' Филозофске урвине '' итд. И сада ме обузме мир када се присетим оног дрвеног стола у манастиру Ћелије и фијукање ветра кроз борове иглице. После одем пешака до манастира Лелић где су мошти владике Николаја Велимировића. У Жичи сам нашао бројанице које сам сањао годинама и тражио. Тог дана су ме оне угледале и ја њих. Не носим их око руке јер нису амајлија већ алат за молитву. Људи не схватају да се бројанице не носе као амајлија, оне се користе за молитву и ништа више. На жалост то је сад постао модни детаљ. У Милешеви купио сам брдо књига и усликао Белог Анђела. Сећам се да није било дозвољено фотографисање са блицем. Мени је монах дозволио да фотографишем без блица и фотка је испала врхунска и ако је то био аналогни фотоапарат '' Зорки 4 '' и без сталка. Српску Свету Гору сам обилазио редовно. То је Овчарско - Кабларска клисура са прелепим светињама. Ту сам упознао бројне монахе и монахиње са којима сам водио духовне разговоре и добијао благослове. Заиста морате једном поћи у обиласке светиња само са једним циљем а то је духовно сазревање. Временом сам све више учио од тих дивних људи суштину вере. У манастир када дођеш натоварен бројним мислима, стегама, проблемима изађеш растерећен и пун живота. То је тај Божији благослов који се може призвати на било ком месту на свету само је ствар искрене молитве и покајања.

Време покаже све па и све нас који ходимо земљом. Пуно нас више није на истом путу. Неки су превише очекивали, неки су изгорели од жеље, неки су од сујете потпуно покидали везе са Богом. Неки су остали да тихују и боре се са сопственим аветима...

У војсци у болници где смо се лечили од прелома утицао сам да се сви увече Богу помолимо. Једном смо запевали химну Светом Сави. То је одјекивало, нешто нам дошло. Старешина је бануо и само се насмешио јер је видео да химну певају сви а било је ту и људи који нису православци. Мада се сећам у Ваљевској касарни да ме је неки поручник провоцирао што сам имао у џепу бројаницу. Говорио је да то носе само педери и секташи. Људи из незнања олако заузму погрешан став. Касније тај поручник тражио је опрост и постали смо пријатељи. Недељом јутри у Ваљеву увек сам хитао у униформи на литургију. 1992.г. затицао сам цркву са неколико људи. Рат око нас је кружио и режао а људи су живели у страху и зебњама да су заборавили на Бога. Брзо сам постао миљеник свештеника и дружио се са њима уз чај. Добио сам од њих пуно духовне литературе. До душе са очеве стране негује се свештенство. Два брата су свештеници и ја сам требао да то постанем али Бог је имао друге планове. И мени сад звучи комично то да сам требао да будем свештеник. Али ја се латио гитаре, микрофона, борилачких вештина, женски и сто неких чуда још. Нисам гузицу смиривао, вазда жедан авантура. Но, касније заправо сам написао километре текстова о вери и Богу. Све има своје драги моји читаоци. Господ зна шта је најбоље за нас, само је ствар колико смо решени да му верујемо...

У садашњем времену више живим повучено него некад. Склањам се од буке, руље јер не могу да поднесем лицемерје у толикој количини. Прозрео сам давно све политике и политичаре. Са лакоћом препознам лаж и ласкавце. Ту школу сам научио на горак и тежак начин. Хвала Богу ево прошла је деценија како нисам више у политичком животу нити припадник неке странке. То ми је била и највећа глупост живота али и драгоцено искуство.

Призвао сам нека сећања и поделио их са вама у нади да ће неком бити од духовне користи.