Од Таора до Лелића...
После деценије и више поново сам обишао манастир Лелић. Некако се све наместило у свету недељу да се оде прво до Таора и сликају слапови и гле чуда, идемо преко Ваљева. Гуглова мапа прво показа да се пролази поред Лелића. Било је јасно да се креће тим путем...
Од Косјерића до села Таор нагледао сам се прелепе природе коју упорно прљају мештани. На сваком ћошку бачено смеће низ стрме шуме. Ругло немарлука! Смедеравац отиснут низ стрмину разлупо се о прву букву. Кесе вијоре на гранама. Питам се само какав смо то народ који нема савест и свест? За разлику од наше општине у Ваљевском атару нисам налетео ни на бачену паклицу од цигарета. До душе пред силазак у манастир Ћелије контејнери препуни и ђубре кипти на све стране. Али што се тиче села којим сам прошао од Таора до Лелића одушевио сам се менталитетом народа. Прелепо је погледати ливаде чисте, шумарке и дворишта. Налетео сам на бројне табле које буде еколошку свест људима...
Тужна је прича драги моји читаоци када помислим на призоре по селима. Куће празне, коров и врзине опколили зидове. Тек по неки деда и погурена бака стоје поред оваца. Село полако умире и затиру се животи. Село је срце Србије и ако оно ослаби никада нећемо моћи више да нађемо свој идентитет ни снагу за било какву бољу будућност. Неко гради у сред ливаде цркву. И заиста ничу цркве ко печурке док поред једне школе стоји једна љуљашка коју само на жалост њише ветар. Не обраћамо пажњу на стварност, бавимо се високом политиком, митингујемо за ове или оне. Прође нам живот у мешање туђих ствари док нам иза леђа коров прекрива прагове.
Коначно смо дошли до манастира Лелић. Сетио сам се те давне 1994.г када смо мој зет Звонко и пријатељ Драган Вујадиновић - бато и ја возом стигли до манастира Ћелија па пешке изашли до Лелића. Манастир је леп, чист и одише миром. Ушао сам у цркву тихо да не пробудим заспалог владику Николаја чији ковчег обасјава светло кроз мало прозорче. Многи и не знају да се у Лелићима налазе мошти светог Владике Николаја Велимировића. Приђох корак по корак и положих руку на ковчег... Помолих се Богу иштећи покајање и поменух Николају да нас заступи пред Господом. Празна црква, нема тиховања ни молитве ко некад што сам упамтио. Поред дворишта манастира треште народњаци и дим од роштиља изазива глад. Некада давно овај манастир је мени остао упамћен по бројним посетиоцима који су се молили. Није било ни ресторана ни трафика. Манастир је био далеко скромнији него сада али много пунији верницима. Сад има тај неки раскош лепих зидова али нема људи...
У манастиру Ћелије гужва и бука. Туристичка дестинација, паркиран аутобус из ког су измилели неотесани ликови који беле везе немају како се понаша у некој светињи. Одустао сам да сиђемо у Ћелије. Жао ми је што од гужве нисам могао да дођем до гроба светог Јустина Поповића. Наставили смо пут ка Ваљеву...
А Ваљево за разлику од Косјерића живо, динамично и ако његови мештани кажу да се доста испразнило. Људи одлазе трбухом за крухом. Код нас у Косјерићу се одавно примећује та празнина а ето и Ваљево има исти проблем...
Некада су људи били побожни и ревносни верници који су бар јутри и вече читали '' Оче наш ''. Данас се то ретко ради. Питам се да ли ико чита '' Нови Завет ''? А наша црква у Србији више се бави национализмом него Христом. Црквени беседници све више користе реторике куража, борбе али не за духовне циљеве него материјалне. Народ митингује вером, моли се покличом и саучествује у међусобној мржњи. Типичан пример тога је ова ситуација у Црној Гори где је политика умешала своје прсте. Као људи бране светиње али тако што узвикују пароле које не доликују верницима. Тако је то када није у првом плану Христос већ Србија. Србија је наша држава а црква је Христов храм за спасење душе. Сама скраћеница СПЦ ( Српска православна црква ) говори о томе да је црква у оквирима нације уместо у оквирима Бога. Зато сам и пре говорио да у Христовој цркви нема националног идентитета јер душа човека је од једног Бога. Христова црква у Србији је за мене једино исправно расуђивање. У Црној Гори би била Христова црква а не Српска или Црногорска. Самим тим нико се не би ни свађао нити отимао за храмове. Највећи проблем је администрација која од храмова сабира новац верника. То је права истина. Ова борба око светиња је да СПЦ не изгуби своје приходе јер да је у питању чист духовни циљ а зар је битно ко управља од свештеника црквама? Битна је молитва и служба Богу и самим тим ако смо браћа по Христу какав је проблем онда да постоји Христова црква у Црној Гори или било којој другој држави? Али на жалост ствар је јасна да је профит већи уколико има више храмова под једном администрацијом. Црногорска православна црква хоће своју администрацију и наравно приходе. Да не постоје приходи верујте ми никад се не би ни дошло до ове ситуације '' Не дамо светиње ''...
Од Косјерића до села Таор нагледао сам се прелепе природе коју упорно прљају мештани. На сваком ћошку бачено смеће низ стрме шуме. Ругло немарлука! Смедеравац отиснут низ стрмину разлупо се о прву букву. Кесе вијоре на гранама. Питам се само какав смо то народ који нема савест и свест? За разлику од наше општине у Ваљевском атару нисам налетео ни на бачену паклицу од цигарета. До душе пред силазак у манастир Ћелије контејнери препуни и ђубре кипти на све стране. Али што се тиче села којим сам прошао од Таора до Лелића одушевио сам се менталитетом народа. Прелепо је погледати ливаде чисте, шумарке и дворишта. Налетео сам на бројне табле које буде еколошку свест људима...
У манастиру Ћелије гужва и бука. Туристичка дестинација, паркиран аутобус из ког су измилели неотесани ликови који беле везе немају како се понаша у некој светињи. Одустао сам да сиђемо у Ћелије. Жао ми је што од гужве нисам могао да дођем до гроба светог Јустина Поповића. Наставили смо пут ка Ваљеву...
А Ваљево за разлику од Косјерића живо, динамично и ако његови мештани кажу да се доста испразнило. Људи одлазе трбухом за крухом. Код нас у Косјерићу се одавно примећује та празнина а ето и Ваљево има исти проблем...
Некада су људи били побожни и ревносни верници који су бар јутри и вече читали '' Оче наш ''. Данас се то ретко ради. Питам се да ли ико чита '' Нови Завет ''? А наша црква у Србији више се бави национализмом него Христом. Црквени беседници све више користе реторике куража, борбе али не за духовне циљеве него материјалне. Народ митингује вером, моли се покличом и саучествује у међусобној мржњи. Типичан пример тога је ова ситуација у Црној Гори где је политика умешала своје прсте. Као људи бране светиње али тако што узвикују пароле које не доликују верницима. Тако је то када није у првом плану Христос већ Србија. Србија је наша држава а црква је Христов храм за спасење душе. Сама скраћеница СПЦ ( Српска православна црква ) говори о томе да је црква у оквирима нације уместо у оквирима Бога. Зато сам и пре говорио да у Христовој цркви нема националног идентитета јер душа човека је од једног Бога. Христова црква у Србији је за мене једино исправно расуђивање. У Црној Гори би била Христова црква а не Српска или Црногорска. Самим тим нико се не би ни свађао нити отимао за храмове. Највећи проблем је администрација која од храмова сабира новац верника. То је права истина. Ова борба око светиња је да СПЦ не изгуби своје приходе јер да је у питању чист духовни циљ а зар је битно ко управља од свештеника црквама? Битна је молитва и служба Богу и самим тим ако смо браћа по Христу какав је проблем онда да постоји Христова црква у Црној Гори или било којој другој држави? Али на жалост ствар је јасна да је профит већи уколико има више храмова под једном администрацијом. Црногорска православна црква хоће своју администрацију и наравно приходе. Да не постоје приходи верујте ми никад се не би ни дошло до ове ситуације '' Не дамо светиње ''...
