Параноја, довиђења лепа моја...
У двадесет часова Косјерић постаје умукнут и замрзнут са зградама које жмиркају прозорима. Био је такав и пре короне али опет ту и тамо тишину су реметили аутомобили и по нека несташна дечурлија. Изађем из куће и гледам низ улицу из дворишта самоћу. И мачке су збуњене као и пси. Шта је са овим људима?
Јутро ће променити све каже наслов песме Индексоваца. Јутро је благослов планете. Сунце када те раним јутром озари схватиш колико је живот на овој планети леп али после подне схваташ колико тај живот људи загорчају да пожелиш спаковати кофере и тражити пресељење. Пустио сам аудио касету на мом старом касетном деку Техникс. Почиње песма од групе Фамилија '' Параноја ''. Три пута сам враћао песму јер је невероватно легла на ову тренутну ситуацију...
У овом времену полицијског часа, ванредног стања имамо поред пандемије вируса и пандемију опште затуцаности, глупости и параноје. Слобода је у сваком случају одузета ма колико то изгледало немогуће јер нам је болест пред вратима. Слобода је и знање јер са знањем можеш да препознаш лаж од неистине. Код нас такве слободе нема јер одавно се нација затупљује ниским страстима и пожудама.
Јутро ће променити све каже наслов песме Индексоваца. Јутро је благослов планете. Сунце када те раним јутром озари схватиш колико је живот на овој планети леп али после подне схваташ колико тај живот људи загорчају да пожелиш спаковати кофере и тражити пресељење. Пустио сам аудио касету на мом старом касетном деку Техникс. Почиње песма од групе Фамилија '' Параноја ''. Три пута сам враћао песму јер је невероватно легла на ову тренутну ситуацију...
Неке чудне ствари мени пролазе кроз главу, ја се често питам да ли умем, да ли сам у праву? Да ли видим, да ли чујем, да ли осећам и да ли, да ли верујем у људе и да ли људе добро знам?Људи су у хаосу јер су скоро деценију бомбародвани паранојом медија. Сада када нам се десила стварна опасност од заразе људи не умеју да препознају истину од лажи. Болест је лаж, болест је истина, болест је завера, болест није завера. Параноја драги моји, параноја!
И понекад као да ме чуди какви могу бити људи. Понекад је тешко бити истина, истина понекад воли, истина понекад боли, понекад је тешко бити истина...До душе одавно ме више не чуди понашање људи. Људи више не познају средину него лево и десно што значи из крајности у крајност. Здраворазумне средине има веома мало и ако се огласи ове крајности са леве и десне стране је прегазе.
Па, па, параноја довиђења лепа моја...
У овом времену полицијског часа, ванредног стања имамо поред пандемије вируса и пандемију опште затуцаности, глупости и параноје. Слобода је у сваком случају одузета ма колико то изгледало немогуће јер нам је болест пред вратима. Слобода је и знање јер са знањем можеш да препознаш лаж од неистине. Код нас такве слободе нема јер одавно се нација затупљује ниским страстима и пожудама.
Ко је лево, ко је десно, ко је горе, ко је доле? Ко ме гледа, ко ме прати, ко ме воли, шта ме боли?Ко ми вели да ме жели, ко ми каже да ме лаже, ко ме лаже нека каже?Гасим мој касеташ и одлазим из собе. Идем напоље да запалим цигарету и пустим поглед да одлута у неку врзину где се два врапца зајебавају око мрве хлеба. Конференције власти не гледам више. Онда када је председник објавио ванредно стање толико ми је дигао притисак са оним глуматањем да више нема шанси да гледам шарлатане. Дислајкујем све могуће групе на друштвеним мрежама, посебно ове са аплаузима у осам увече. Дислајк и за ове православне Хари Потере који прскају светом водицом по путу, тамјаном убијају вирусе. Не могу више да се нервирам на затуцаности.
Па, па параноја! Довиђења лепа моја...