Фантом слободе...
Стојим на граници полицијског часа, то је моја ограда која ме дели од улице. Сцена ме некако подсећа на Џонијве стихове '' Стојим на обали мора, фијук ветра са огољених страна, хука мора баченог од жала и пјесма што плаче за њом''. У даљини чује се сирена патролних кола полиције. Пси лају са свих страна и њима је необична ова мучна тишина.
На друштвеним мрежама ври од свега и свачега. Тражи се већи број срећних пајаца који по опису посла морају глумити радосне људе и правити се да је све уреду.
Апели пљуште и акције аплауза за ове и оне раднике. А радници затечени у ситуацији где немају никакве услове. Аплаузи у тишини ноћи више личе на шамарање стварности која се пробудила и кези нам се у лице. Да господо, болест хара и мерка сваког човека. Јесмо ли били спремни? Нисмо али знамо да пркосимо тек кад упаднемо у тешка говна. Уместо признања да смо игнорисали истине које су нас упозоравале како је труо систем и да ће нам се кад - тад то обити о главе, ми глумимо ревносна лица, одговорне грађане којима треба апел да упражњавају основе хигијене. Док је свако гацао у говнима друштва покушавајући да оствари личну корист, систем се урушавао као трошна кућа. Сада смо закључани полицијским часом и потпуно немоћни да ишта променимо на боље. У тамници смо и молимо бога да нас не прозову на стрељање. А стрељање извршава лично господин вирус. Он не гледа ко је ко и срушио је све привилегије удобности странчарења.
Неки ми говоре да будем оптимиста а не песимиста. А како објаснити људима да онај ко критикује лоше појаве у друштву је заправо оптимиста који верује да се систем може поправити и лепше живети. Да сам склон песимизму не бих се ни борио за опште добро него бих ућутао и рекао све је узалуд. Но, не дотиче ме етикета оних који се прилагођавају свакаквим говнаријама општег тренда. Посебно не осврћем се на оне који због '' виших '' циљева ( личних) спремни су да уговнају руке и дају сатисфакцију вредности бројним говнарима друштва како би нешто остварили. Но, свако има свој образ и своје погледе на свет. А и мишљење је као дупе, свако га има...
Имам га и ја па сам вероватно некима гузица која ремети мир септичке јаме...
Књиге са полица зуре у мене док пребирам наслове. Колико смо се пута констатовали ни сам не знам. Колико сам пута тражио одговоре од мојих мудраца са дрвених полица и сваки пут листајући добијао сам. Да ли сте ме лагали укоричени пријатељи моји? Не, не и не! Времена глупака, површних ликова је дошло. Књиге су за њих дебеле а не опширне. Неки их носе да буду виђени интелектуалци којима треба апел да перу руке после пишања и срања. Време срећних пајаца пријатељу наш! Храпавим гласом рече ми '' Књига животних закона '' (Џ.М.Темплтон). Време транспарентних верника! Просикта ми са полице '' О угледању на Христа '' ( Тома Кемпијски).
Време грча и буке... Смирено рече '' Таи Чи класици ''. Време незналица! Огласи се '' Уради сам ''. Болесно време дечаче '' Велика књига о здрављу ''. Нушићев комплет церека се све време. Знам, одавно си Браниславе све рекао.
Долазим ти као фантом слободе и зато покажи шта знаш. Долазим ти као фантом слободе да те водим равно до дна! (Џ.Штулић)...
На друштвеним мрежама ври од свега и свачега. Тражи се већи број срећних пајаца који по опису посла морају глумити радосне људе и правити се да је све уреду.
Апели пљуште и акције аплауза за ове и оне раднике. А радници затечени у ситуацији где немају никакве услове. Аплаузи у тишини ноћи више личе на шамарање стварности која се пробудила и кези нам се у лице. Да господо, болест хара и мерка сваког човека. Јесмо ли били спремни? Нисмо али знамо да пркосимо тек кад упаднемо у тешка говна. Уместо признања да смо игнорисали истине које су нас упозоравале како је труо систем и да ће нам се кад - тад то обити о главе, ми глумимо ревносна лица, одговорне грађане којима треба апел да упражњавају основе хигијене. Док је свако гацао у говнима друштва покушавајући да оствари личну корист, систем се урушавао као трошна кућа. Сада смо закључани полицијским часом и потпуно немоћни да ишта променимо на боље. У тамници смо и молимо бога да нас не прозову на стрељање. А стрељање извршава лично господин вирус. Он не гледа ко је ко и срушио је све привилегије удобности странчарења.
Неки ми говоре да будем оптимиста а не песимиста. А како објаснити људима да онај ко критикује лоше појаве у друштву је заправо оптимиста који верује да се систем може поправити и лепше живети. Да сам склон песимизму не бих се ни борио за опште добро него бих ућутао и рекао све је узалуд. Но, не дотиче ме етикета оних који се прилагођавају свакаквим говнаријама општег тренда. Посебно не осврћем се на оне који због '' виших '' циљева ( личних) спремни су да уговнају руке и дају сатисфакцију вредности бројним говнарима друштва како би нешто остварили. Но, свако има свој образ и своје погледе на свет. А и мишљење је као дупе, свако га има...
Имам га и ја па сам вероватно некима гузица која ремети мир септичке јаме...
Књиге са полица зуре у мене док пребирам наслове. Колико смо се пута констатовали ни сам не знам. Колико сам пута тражио одговоре од мојих мудраца са дрвених полица и сваки пут листајући добијао сам. Да ли сте ме лагали укоричени пријатељи моји? Не, не и не! Времена глупака, површних ликова је дошло. Књиге су за њих дебеле а не опширне. Неки их носе да буду виђени интелектуалци којима треба апел да перу руке после пишања и срања. Време срећних пајаца пријатељу наш! Храпавим гласом рече ми '' Књига животних закона '' (Џ.М.Темплтон). Време транспарентних верника! Просикта ми са полице '' О угледању на Христа '' ( Тома Кемпијски).
Време грча и буке... Смирено рече '' Таи Чи класици ''. Време незналица! Огласи се '' Уради сам ''. Болесно време дечаче '' Велика књига о здрављу ''. Нушићев комплет церека се све време. Знам, одавно си Браниславе све рекао.
Долазим ти као фантом слободе и зато покажи шта знаш. Долазим ти као фантом слободе да те водим равно до дна! (Џ.Штулић)...