Четрдесет и осам година у Србији...
Моја младост је била усмерена на спорт. Преко спорта сам упознао улице Загреба и уживао у културној средини где ниси могао да видиш кесицу штапића како лута по улицама гоњена ветром. Упознао сам крајем осамдесетих година прошлог века сасвим други менталитет људи. У престоници Југославије и престоници Хрватске републике познавао сам културне грађанине а онда су дошли дођоши у оба града и почели да кидишу једни на друге. Десио се рат изазван неписменим дебилима који данас коло воде у свим бившим републикама Југославије ( част изузетку Словенији ). Моја ујна Даница која је била Хрватске националности давно ми је рекла да рат не започињу културни и васпитани људи већ неотесано - неписмене будале. На жалост то је горка истина да су временом такви превладали овим просторима.
Ових дана сам сагледавао протекли живот. Видео сам пуно лепих ствари које су временом убијане у лошем систему државе. Годинама сам обучавао младе људе борилачким вештинама бесплатно. Хтео сам да их научим да сагледавају шире и дубље живот. На жалост годинама смо трпели нападе са свих страна од локалаца па до државе. Незналице су отварале клубове али су им сметали мајстори знања па су се ујединили и прогнали стручне да би они несметано профитирали. Имао сам регисторван клуб од чувене СОФКЕ из времена Југославије. Стотине деце је прошло кроз моју школу и када би нам ускратили простор за тренинг они су пристајали да будемо на ливади по киши и снегу. То ми је најдраже признање у животу. Временом клуб је све мање имао услова за рад и држава Србија побринула се да нестане својим идиотским законима и људима који раде администрацију...
Био сам и председник голубарског клуба Ју 131 у Косјерићу. Последњи председник а био сам најмлађи члан. Сећам се осамдесетих година када ме је мој отац довео на састанак голубара. Они ме приме а ја сав срећан па сам и добио од њих два пара голубова. Уз голубарење сам стекао осећај за животиње, научио пуно тога око генетике и стварао најбоље летаче. Научио сам и о болестима голубова можда више од наших ветеринара ;) На жалост голубарство у Косјерићу је спало на два до три одгајивача. Доста је њих помрло али већина је одустала због финансијске ситуације...
У том трагању своје младости нашао сам се и у музици. Волео сам звук гитаре. Самоуки сам гитариста који је временом написао песму '' Ја ћу се сећати '' која је била једно време хит. Емитована је широм Србије. Остала је као сведок једног креативног времена. Данас гитаре висе на зиду прекривене прашином. Убили су ми музику и завладала је тишина...
Да се не бавим бројним стварима ја бих умро од досаде...
Моја велика љубав била је глума. За то је крив мој друг Драган Марковић Варга који је изузетно талентован човек како за музику тако и за режију а и режисер је по професији. Он је крив што сам се бавио глумом и ушао у свет радија. Са њим сам глумео у представи '' Кидај од своје жене ''. Никад нећу заборавити те тренутке а ни публику која нас је баш волела. После сам играо главну улогу у представи '' Вирус '' под будним оком режисера Срђана Клечка. Ту сам се заиста остварио као глумац аматер. На жалост ту представу је на бедан начин прекинула усрана политика локалаца у Косјерићу који данас владају. После тога није било прилика да глумим у представама и то ми је заста тешко пало...
Моја велика љубав према радију десила се рекох малопре због мог друга Варге. Почео сам на Радио Косјерићу као аутор емисије '' Чекајући петак '' која је била сатиричног садржаја, препуна скечева и лудачког хумора. Нека мешавина Монти Пајтона и Нушића. Емисија је брзо добила статус култа. Исмевао сам политику и то је много болело политичаре. На жалост забрањивана је пуно пута како од социјалиста тако и од демократа. Разлика је само у томе што демократе нису остављале без посла а социјалисти су те просто истеравали. Две године сам био истеран са Радио Косјерића када су социјалисти дошли на власт. Улази Танасије Пауновић као нови директор сви ћуте осим мене који никад то није радио. Отишао сам али после две године Танасије ме зове радим. Без обзира на све Танасије је умео са људима и једино је политика кварила пуно тога па и његове замисли око радија. Када се десила револуција петог октобра ја сам извештавао са свих страна а уједно и био један од вођа протеста. И када смо победили ја дођем на радио а на радију за мене нема места и ако сам радио нон стоп. Тада сам побеснео и мало је фалило да у Косјерићу крене нова револуција јер су људи били уз мене и то млади људи којих је тада било доста. Хвала богу Новица Пантовић је целу ствар успео да смири и на крају све је било како треба. Не треба заборавити да су нас демократе званично и запослиле као праве раднике а до тада сви смо заправо радили на црно. Радио Косјерић је био један заиста леп пројекат који је трпео хирове политичара. Убили су га мучки у тишини и то они који су некад преко тог радија говирили колико је он потребан грађанима Косјерића. Убили су га курвински да не би могао преживети. Нас раднике су истерали ко последње папке. Говнари из Напредне странке у коалицији са ДСС-ом и Новом Србијом. Што се тиче радија ту сам се апсолутно остварио. Иза себе сам оставио бројне ауторске емисије попут '' Чекајућег петка '', '' Вера Светих '', '' Заљубљени таласи '', '' Рок уторком '', '' Добра стара времена '' итд. Радио сам и као новинар, водитељ и на крају постао главни и одговорни уредник са све директорском титулом. Нећете ми веровати али ја то нисам желео али прихватио сам у нади да ћу радио унапредити. Успео сам дотса тога да урадим. Радио је добио дозволу коначно. Нова опрема је стигла јер смо дибили новац од министарства Кулутре. Успео сам да уништим подмукли план гашења радија и то сам морао да ургирам преко Веље Илића који је преко Воје Коштунице осујетио тај план а ковао се у редовима ДСС-а у дослуху са једним приватником. Ово сам први пут написао у јавности јер ме дуго времена било срамота са ким са био сарадник. Радио је почео да живи у новим просторијама. На жалост политика је вазда пресецала планове. Демократе освајају власт и ја наравно будем смењен са функције. Верујте ми да ми је то била заправо награда. Изгубио сам здравље као функционер јер сам живео под непрекидним стресом. Тада сам пореметио метаболизам и имао задржавање течности у организму и наједном сам био човек од 165 килограма. Само ја знам како сам успео да победим препрану смрт. Данас после пет година од како нема радија ухватио сам себе да ми је музика убијена. Ни сам не знам да ли бих сада могао сести за микрофон или за музичкју миксету. Можда је коначно радио убијен у мени...
Фотографијом се бавим од малих ногу. Један период сам прекинуо фотографисање али брзо сам се вратио. На том пољу сам баш активан и данас дању. Хтео сам да отворим студио али у овој држави то је немогуће. Једноставно ова држава рашчерупа сваку идеју намењену креативности.
Када сам изгубио 2015.г. радно место једва сам се вратио у живот. Тешко је када једног јутра отвориш очи да кренеш на посао а заправо схватиш да ти је радно место угашено. Бићу искрен и немам разлог да вас лажем али дуго времена сам се борио са депресијом. Поражавајуће је да схватиш да су те сјебали говнари и да у држави немаш коме да се обратиш и тражиш правду. Побеђен си и прегажен. Нико дупетом није мрднуо јер су сви гледали своја посла. Да је народ тог дана стао иза Радио Косјерића микада нам се не би десио кувар за председника или камионџија. Никада не би имали на функцијама политичке дилетанте. На жалост радио је умирао у тишини. Запомагао је али свуда су биле запушене уши. Погледи су се редовно скретали на другу страну...
Од тада сам престао да поштујем државу. Немам здравствену књижицу, никад нисам отишао на Биро за незапослене јер је то једна обесмишљена институција која баца паре на запослене а заправо СНС запошљава. Захваљујући политици Александра Вучића почео сам да мрзим сопствену земљу и ако она мучена ништа није крива. Живот под Александром Вучићем је осећај последњег говнета. Једноставно си сведен на статистички број. Обесмишљен живот, убијене наде, уназађене идеје. Сада сам посматрач који пише на блогу. И остаће сведочанство овог времена када су владали политички дилетанти и кварни људи...
Данас имам четрдест и осам година. Иза себе имам и успехе који су вазда били осујећени кромањонцима. Ипак тамо негде даље преко границе можда би данас на овај дан био угледан човек са угледним људима. Имао бих можда и велики клуб борилачких вештина јер се цене мајстори. Можда би био признати уметник. Бројне су варијанте могућности у уређеним државама. А овде у Србији могу свечано да изјавим да сам проћердо године као патриота, као борац за опште добро. Заправо свиро сам курцу у држави која никада неће стати на своје ноге него ће вазда бити бувља пијаца...
Па срећан ти рођендан Иване Стефановићу и кад умреш држава ће ти правити проблем где ће те црви изјести. Политичари не схватају да на крају сви ми завршимо као гозба црва...