Негде издалека чују се даире.
Моје су небо везали жицом, по моме мозгу цртају шеме. Желе још једну копију своју да њоме врате нестало време...
Баш ме ове глуве ноћи ухватио ритам песме. Изађем напоље да запалим цигару, тишина притиска уши. Дође ми да урлам на њу јер је несносна. Коначно су успели! Тишина се спојила са ћутањем. Спаковани у четири зида постали смо зипован свет у једном фолдеру ком вечито прети формат: Ц. Стојим у тмини ноћи ограђен жицом дворишта. Промолим главу преко ограде да видим како улица зјапи празна. Прозори у комшилуку спустили капке, сијалице су погашене. Тек негде жмиркају телевизори као успаванке за Радмилу М. Небом пролећу авиони, свемирска полиција - јахачи магле. Ум се поиграва самном у музичкој вртешци. Депресија плането уздаха. Депресија од граха и купуса. Еј камо среће да си ту ово вече Персијска принцезо...
Отресам пепео са цигарете као дневни извештај кризног штаба. Увлачим ваздух да врх доведем до усијања. Тренутак удаха величанствено жижи у мраку све до издаха који га отресе на тло. Из тмине Милан Младеновић шапуће:
Јеботе живот! Да смо слушали више речи него што смо их певали данас би можда били паметнији. Толико сам певао пута Миланове речи у нади да ће их неко чути. Људи су у ритму цупкали као да разумеју а заправо су уживали у ритму и хватали речи обликујући их онако како виде свет. Можда су и тада небо везали жицом и цртали шеме. Но, Милан на крају проскита из мрака:
Прошли смо прве дане чуђења! Прошли смо прве дане гледања, ја нисам ту, ја нисам тамо ни ту...
Прошли смо прве дане лагања, прошли смо прве дана кајања. Ја нисам ту, ја нисам тамо ни ту! Не! Дани нису дуго чекали, дани су бежали и пузали, и лебдели.Тонемо, тонемо, тонемо...Улицом пропичи полицијска патрола под ротацијом. Угасили су сирену. Цане брејкер седи на крову гледајући звезде. Удахну и рече:
Ноћас у граду неко постаје сед. Ноћас у граду заводи се ред! Диктатура пролетеријата! Диктатура пролетеријата. Заводи се ред, заводи се ред. Упозорења са свих страна на понашање ових дана!Гасим цигарету у дрвеној пиксли. Бежим у кућу од привида рокенрол ликова. Ум је решио да ми пројектује ове ноћи поруке да бих јутрос написао овај текст. Сан је дошао сабајле негде око пет сати као ја у доба младости из кафане. Будим се у девет са недојебаним сном. Пијам кафу и сабирам утиске. Седам за комп и пишем утиске од синоћ.
Остављам вас певушећи Смак:
Негде издалека чују се даире. Месечевом реком долазе цигани. Негде из далека! Извире у оку сјај, да ли је јава и л' сан? Даире дајте ми ви навире песма у мени... Фењери се пале, ватра је у људима. Орошене лале леже на грудима. Фењери се пале!
Извире у оку сјај, да ли је песма и л' сан? Даире дајте ми ви! Навире песма у мени. Ако умрем сада...