Наслов који ником не треба...
Седим под дрветом храста слушајући ветар како шапуће на уво сваком листу тајне природе и вести из света. Покушавам да разумем те чудесне речи али узалуд јер су скривене од мог ума. Постајем храст у тој тишини ком ветар узалуд нешто шапуће. Непомичан сам и загледан бесциљно у празан простор. Да ли сам храст који не чује речи или сам можда ветар ког нико не може да чује? Да ли сам храст који полако пушта корење чекајући прву секиру да га претвори у неки орман, полицу, дршку за секиру или гомилу цепаница за огрев? Или сам ветар који мислима путује трагајући за суштином и одговорима којег нико више не слуша? Прегршт питања лети око мене а да ни на једно више немам одговор...
Да ли дрвеће посматрамо као уточиште у дебелом хладу или нам је то сам прилика да га посечемо за своје потребе? Да ли је онај велики храст више прилика за зараду него за дивљење што толике деценије живи? Да ли смо се икада запитали колико је храст од три стотине година видео догађаје и како би то било да нам може испричати све што је видео... Да ли гледамо сенке листова као прилику да пољубимо нежно лице жене или зазиремо да ће нам са грана пасти крпељ? Да ли смо престали да гледамо ситнице и претворили се у параноју? Да ли смо заменили личне призоре рађања јутра са бљештавом пластиком скупих дисплеја телефона? Да ли нам је лакше купити бочицу мириса или отићи у цветну ливаду миришући лично то богаство цвећа и трава? Губимо ли контакт са природом? Да ли смо се толико погордили па смо себе поставили као богове планете? Ако јесмо онда смо постали богови смрти и ништавила који планету трују, врше геноцид над биљкама и животињама не марећи што сваким потезом убијамо пејзаже којима су се некада људи дивили...
Ова прича је ту и просто знам да је већина неће ни прочитати јер ако поновим увод разумећете да је и мудрост као ветар а читалац дрво. Ако мудрост збори а дрво га не слуша доћи ће до гомилања глувих поред ушију, слепих поред очију. Превише смо окренути буци, брзини, лакомисленим закључцима којим се удаљавамо од ситних детаља. А сва тајна је у ситним стварима који су кључни да пронађемо смисао свега...
Жене гледамо кроз облине не трудећи се да пронађемо у њима свет који је сличан нама. Посматрамо их као дрво које те привуче крошњама да би га после посекли а жену само... Схватили сте зар не? Све смо истумбали и све мање обраћамо пажњу на оне ситне ствари које нас чине великим људима.
Гута нас бука, гута нас површност, прождире похлепа. Постајемо јефтина и пролазна гомила меса која на крају заврши као трпеза црвима. Губимо сећања и не стварамо квалитетне успомене, губимо идентитет и споственост. Тонемо у живи песак примитивизма...
Да ли дрвеће посматрамо као уточиште у дебелом хладу или нам је то сам прилика да га посечемо за своје потребе? Да ли је онај велики храст више прилика за зараду него за дивљење што толике деценије живи? Да ли смо се икада запитали колико је храст од три стотине година видео догађаје и како би то било да нам може испричати све што је видео... Да ли гледамо сенке листова као прилику да пољубимо нежно лице жене или зазиремо да ће нам са грана пасти крпељ? Да ли смо престали да гледамо ситнице и претворили се у параноју? Да ли смо заменили личне призоре рађања јутра са бљештавом пластиком скупих дисплеја телефона? Да ли нам је лакше купити бочицу мириса или отићи у цветну ливаду миришући лично то богаство цвећа и трава? Губимо ли контакт са природом? Да ли смо се толико погордили па смо себе поставили као богове планете? Ако јесмо онда смо постали богови смрти и ништавила који планету трују, врше геноцид над биљкама и животињама не марећи што сваким потезом убијамо пејзаже којима су се некада људи дивили...
Ова прича је ту и просто знам да је већина неће ни прочитати јер ако поновим увод разумећете да је и мудрост као ветар а читалац дрво. Ако мудрост збори а дрво га не слуша доћи ће до гомилања глувих поред ушију, слепих поред очију. Превише смо окренути буци, брзини, лакомисленим закључцима којим се удаљавамо од ситних детаља. А сва тајна је у ситним стварима који су кључни да пронађемо смисао свега...
Жене гледамо кроз облине не трудећи се да пронађемо у њима свет који је сличан нама. Посматрамо их као дрво које те привуче крошњама да би га после посекли а жену само... Схватили сте зар не? Све смо истумбали и све мање обраћамо пажњу на оне ситне ствари које нас чине великим људима.
Гута нас бука, гута нас површност, прождире похлепа. Постајемо јефтина и пролазна гомила меса која на крају заврши као трпеза црвима. Губимо сећања и не стварамо квалитетне успомене, губимо идентитет и споственост. Тонемо у живи песак примитивизма...