Када морал, поштење и врлине постану камен спотицања...
Први пут да се окупи друштво и да ни једном не споменемо политику а редовна је била тема. Поменули смо изборе и почели да се смејемо и свело се на то да нам они изгледају као нека прежвакана тема о којој нико не жели више да прича ни да учествује...
Не купујем више ни новине, не гледам више ни вести јер у принципу апсолутно ми се гаде политичари. Све је постало јасно да више нема потребе трошити време на идиоте који се баве политиком и још већих идиота који подржавају такве. После полицијског часа и ванредног стања постао сам равнодушан према политичким дешавањима. Не дотичу ме више вести о проневерама и лоповлуцима. Афере су мртве, Јовањица, Крушик, Бабић, пилоти и бројне још као да се нису десиле. Покушаји револуције завршили су јалово и били су више перформанс него решеност. У време најгорих превара бавили смо се заверама око 5G, чиповањем, да ли је корона стварна или не, да ли је земља равна плоча итд. У међувремену прекршен је Устав државе који је свето писмо сваке земље. Све нам је пред носом било али од једног дрвета шуму не видесмо...
Стање народа могу описати једним баналним примером. Једној госпоји која је дошла у пензију из иностранства у сеоски крај засметао контејнер. И померили су га на други крај улице. Њој је близу али свим осталим комшијама није па морају добро да табанају са кесама ђубрета. Нико се није побунио, сви су пристали на ту дестинацију контејнера. Комуналци су прихватили ново место и испразнили ђубре и ако нема логике да тај контејнер буде на 50 метара од другог који је предвиђен за други комшилук. Нико ни реч да каже шта то радите? Срби су умукли...
Чему више говоранције, силна обраћања јавности која прочита вести о лоповлуцима власти и бројним скандалима када после десетак минута то више није у њиховим вијугама. Истина се не задржава у главама народа али зато бројне лажи и небулозе лепе се и попут отрова разарају здраве ћелије разума...
Напредњаци зивкају телефоном становништво и питају како су. Неки им одбрусе неки им цвркућу. И мене су звали па сам им сручио све псовке на памети. Но, док се они играју кампање мене сваки дан затичу призори свакодневног посрнућа. Краде се, отима, обезвређује све што је некад било нормално и морално. Живи се лоше и из дана у дан све је теже зарадити за основне потребе. Одрицања од бројних потрепштина су навелико почела. Ухватим себе да ми је остало још само то поштење којег се држим као светог грала јер ако попустим одох низ стрмопизд већине и нестадох у паклу. Остало ми је само то да ме не могу купити и то је једино остало у мојој свакодневници да ме подсећа на достојанство човека.
Поседујем толико знања које је у Србији потпуно бескорисно. Имам пуно тога да поделим али немам коме. Понос ме омета, достојанство саплиће, поштење ме заробљава. Те врлине су сада камен спотицања јер живим у непоштеној држави где коло воде ситни и велики лопови. Прогласили су ме смарачем, лудаком, будалом, нерадником, лезилебовићем и незналицом. Знате ко то прича? Сви они који чине да у држави поштење, знање и морал постану камен спотицања. Жалосно зар не?
И кад ми неко каже нешто о изборима само се насмејем. Какви избори? Где ви видите изборе? Избори у диктатури? Пресмешно и жалосно учествовати у таквој будалаштини. Или што рече неки дан неки деда: '' Посерем им се на изборе ''...
Стање народа могу описати једним баналним примером. Једној госпоји која је дошла у пензију из иностранства у сеоски крај засметао контејнер. И померили су га на други крај улице. Њој је близу али свим осталим комшијама није па морају добро да табанају са кесама ђубрета. Нико се није побунио, сви су пристали на ту дестинацију контејнера. Комуналци су прихватили ново место и испразнили ђубре и ако нема логике да тај контејнер буде на 50 метара од другог који је предвиђен за други комшилук. Нико ни реч да каже шта то радите? Срби су умукли...
Чему више говоранције, силна обраћања јавности која прочита вести о лоповлуцима власти и бројним скандалима када после десетак минута то више није у њиховим вијугама. Истина се не задржава у главама народа али зато бројне лажи и небулозе лепе се и попут отрова разарају здраве ћелије разума...
Напредњаци зивкају телефоном становништво и питају како су. Неки им одбрусе неки им цвркућу. И мене су звали па сам им сручио све псовке на памети. Но, док се они играју кампање мене сваки дан затичу призори свакодневног посрнућа. Краде се, отима, обезвређује све што је некад било нормално и морално. Живи се лоше и из дана у дан све је теже зарадити за основне потребе. Одрицања од бројних потрепштина су навелико почела. Ухватим себе да ми је остало још само то поштење којег се држим као светог грала јер ако попустим одох низ стрмопизд већине и нестадох у паклу. Остало ми је само то да ме не могу купити и то је једино остало у мојој свакодневници да ме подсећа на достојанство човека.
Поседујем толико знања које је у Србији потпуно бескорисно. Имам пуно тога да поделим али немам коме. Понос ме омета, достојанство саплиће, поштење ме заробљава. Те врлине су сада камен спотицања јер живим у непоштеној држави где коло воде ситни и велики лопови. Прогласили су ме смарачем, лудаком, будалом, нерадником, лезилебовићем и незналицом. Знате ко то прича? Сви они који чине да у држави поштење, знање и морал постану камен спотицања. Жалосно зар не?
И кад ми неко каже нешто о изборима само се насмејем. Какви избори? Где ви видите изборе? Избори у диктатури? Пресмешно и жалосно учествовати у таквој будалаштини. Или што рече неки дан неки деда: '' Посерем им се на изборе ''...