Вирус у Косјерићу...
Пре неколико дана сам пронашао ВХС касету на којој се налази снимак представе '' Вирус ''. То је била моја друга представа као глумца аматера. Покојни режисер Срђан Клечак понудио ми је главну улогу и ја сам наравно прихватио. Били су то дани тешког живота под разним политичким бљувотинама, санкцијама али ми смо били препуни живота. Верујте ми да се не сећам тачно које године се представа одиграла. Можда је било деведесетих а можда почетком новог века. Нигде немам податак а сећања су се затурила у заборав.
И данас дању жалим што нисам наставио са глумом јер сам заволео позориште а и како су ми други говорили '' лежало ми је то ''. Било ми је интересантно учити глуму од једног заиста врсног режисера какав је био господин Клечак. Глумачка екипа Дукат театра била је мало затечена мојом појавом јер нису навикли на човека који има енерргије за целу екипу. Али смо се брзо уходали. Волео сам импровизације у сценама што је било у почетку за моје колеге веома незгодно али Клечак је на маестралан начин све то усмерио да представа испадне врхунска. Васпитачица Гила била ми је сестра у представи а ми се ето од тада па до сада зовемо бато и сека. Легендарна сцена са професором Богдановићем где ме он као доктор саветује како да живим заражен АИДС-ом. И сав одушевљен како сам зрео у тренутку излази тинејџерка из моје спаваће собе. Е тад настаје хаос када мој доктор - зет ( сестрин муж у представи) схвати да се светим женском роду и крешем све редом без заштите. Ту је било и плакања и смеха и туге и среће. Синиша Ковачевић је маестрално написао '' Вирус ''.
Док сам монтирао дигитализовани снимак јежио сам се гледајући неке сцене. Тренутак када излазим на бину као рокер који држи концерт обраћам се публици '' Добро вече Косјерићу. Стигла ти је казнена експедиција мој Косјерићу ''. И заиста у тим речима сам схватио да од тада мој град почиње да изумире. Угасила су се драмска позоришта, замрле су креативности, утихнуле су свирке, занемео је и радио једини медиј овог места. Казнена експедиција дилетантских политичара из мандата у мандату убијале су живот ове општине. Да ли сам речима Синише Ковачевића несвесно најавио крај једног срећног места у коме више нема оптимизма осим у политичким извештајима који удовоље газде?
Сећамо се тог неког доба када смо били живи, свесни и дрчни. Седимо тако видно остарели са белим власима на главама евоцирајући једну дивну младост. Све је личило да ћемо у овим годинама имати срећне животе али сурова стварност нас је демантовала. Сви живимо на неким мрвицама, редовно плаћамо дажбине и повремено себе частимо роштиљем уз пиво. И сва та дружења своде се на успомене јер нове се не стварају у овом мртвилу од живота. Нема нових догодовштина, нема авантура, нема ничег осим досадне рутине.
Вирус представа је била импресивна због свих нас који смо је носили на позоришним даскама. А онда је моја глумачка каријера заустављена. Једна госпођа која је била у том неком одбору Дукат театра тражила је да одиграмо представу пред неким политичарима. Одбио сам категорично. Клечак је наравно отишао за Београд и није имао више додира са нама али локални вируси почели су да роваре по здравом разуму система. Хтели су нас да их промовишемо али ја то нисам хтео. Убрзо су ми нашли замену која је била тотални промашај. После тога представа је нестала заувек...
Са тугом констатујем да смо наивно препустили систем највећем олошу који се лактао да допре до првих редова. Успели су и попели се на бину да нам држе говоре о срећи, златном добу, перспективама и крвињама оних пре њих. Нема нас...
Сведоци смо једног времена којег више нема. Сведоци смо живих људи који стварају приче за будућа препричавања. Сведоци смо сопствених живота који су заћутали пред садашњицом. Нема нас више пријатељу мој...
И на крају остављам вам овај видео са представом. Погледајте запис једног времена...
И данас дању жалим што нисам наставио са глумом јер сам заволео позориште а и како су ми други говорили '' лежало ми је то ''. Било ми је интересантно учити глуму од једног заиста врсног режисера какав је био господин Клечак. Глумачка екипа Дукат театра била је мало затечена мојом појавом јер нису навикли на човека који има енерргије за целу екипу. Али смо се брзо уходали. Волео сам импровизације у сценама што је било у почетку за моје колеге веома незгодно али Клечак је на маестралан начин све то усмерио да представа испадне врхунска. Васпитачица Гила била ми је сестра у представи а ми се ето од тада па до сада зовемо бато и сека. Легендарна сцена са професором Богдановићем где ме он као доктор саветује како да живим заражен АИДС-ом. И сав одушевљен како сам зрео у тренутку излази тинејџерка из моје спаваће собе. Е тад настаје хаос када мој доктор - зет ( сестрин муж у представи) схвати да се светим женском роду и крешем све редом без заштите. Ту је било и плакања и смеха и туге и среће. Синиша Ковачевић је маестрално написао '' Вирус ''.
Док сам монтирао дигитализовани снимак јежио сам се гледајући неке сцене. Тренутак када излазим на бину као рокер који држи концерт обраћам се публици '' Добро вече Косјерићу. Стигла ти је казнена експедиција мој Косјерићу ''. И заиста у тим речима сам схватио да од тада мој град почиње да изумире. Угасила су се драмска позоришта, замрле су креативности, утихнуле су свирке, занемео је и радио једини медиј овог места. Казнена експедиција дилетантских политичара из мандата у мандату убијале су живот ове општине. Да ли сам речима Синише Ковачевића несвесно најавио крај једног срећног места у коме више нема оптимизма осим у политичким извештајима који удовоље газде?
Сећамо се тог неког доба када смо били живи, свесни и дрчни. Седимо тако видно остарели са белим власима на главама евоцирајући једну дивну младост. Све је личило да ћемо у овим годинама имати срећне животе али сурова стварност нас је демантовала. Сви живимо на неким мрвицама, редовно плаћамо дажбине и повремено себе частимо роштиљем уз пиво. И сва та дружења своде се на успомене јер нове се не стварају у овом мртвилу од живота. Нема нових догодовштина, нема авантура, нема ничег осим досадне рутине.
Вирус представа је била импресивна због свих нас који смо је носили на позоришним даскама. А онда је моја глумачка каријера заустављена. Једна госпођа која је била у том неком одбору Дукат театра тражила је да одиграмо представу пред неким политичарима. Одбио сам категорично. Клечак је наравно отишао за Београд и није имао више додира са нама али локални вируси почели су да роваре по здравом разуму система. Хтели су нас да их промовишемо али ја то нисам хтео. Убрзо су ми нашли замену која је била тотални промашај. После тога представа је нестала заувек...
Са тугом констатујем да смо наивно препустили систем највећем олошу који се лактао да допре до првих редова. Успели су и попели се на бину да нам држе говоре о срећи, златном добу, перспективама и крвињама оних пре њих. Нема нас...
Сведоци смо једног времена којег више нема. Сведоци смо живих људи који стварају приче за будућа препричавања. Сведоци смо сопствених живота који су заћутали пред садашњицом. Нема нас више пријатељу мој...
И на крају остављам вам овај видео са представом. Погледајте запис једног времена...