Где је утеха?

У овим временима тмине смутне су одлуке, речи, правци, расуђивања и надања. Никад више муке, никад више тишине у сред те буке, никад веће тмине и веће провалије. Усисава те мрак, мрцваре те искушења и сваким даном све си слабији да се одупреш...

Где је утеха?

У људима је више нема. У владарима не постоји! У вођама вође нема. У словима реч бледа. У лекарима танке утехе. У науци само таштина.

Па где је утеха?

Да ли је дошло време где ће утеха бити вреднија од сувог злата? Стигло је то време а да још увек нисмо свесни. Утеха је попут воде да утоли жеђ. Тражиш је по изворима али тамо сада тече прљава и бљутава. Изједа те унутрашњи немир, страхови, бриге, ројеви питања. Заспао би али сан неће на очи. Одустао би али ти се не одустаје, побегао би али немаш где. Ноге боле од трагања, ум измрцварен без одговора.

Где је та утеха Боже?

А онда сав исцеђен, обезвређен, поломљен, скрхан, утупљен, преморен сетиш се Бога као последње наде. Пре тога си се склањао од свега, смејали су ти се ако Господа поменеш. Био си затуцанко коме су се грохотом смејали што се моли. Подлегао си општој хистерији незнабоштва. Колоне проклетих данима и ноћима без и мало одмора ломили су твоју веру. Кажу двадесет и први век а ти верујеш у Бога. Почео си да се колебаш, почео си да слабиш и једног дана остао си без утехе, без смирења, без стрпљења, без уточишта духовног мира.

А утеха?

Оног дана кад си пред самим крајем завапио не хајући на грактароше, смејаче, празнословце, таштинце, лицемере, пеливане, клекнуо си пред Бога и завапио помоћ. Сузе су ти спирале недоумице, стечена уверења и заблуде. Вапио си Богу спасење '' Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног ''. Све ти је излетело из срца оно што си давно био. Опкољен са свих страна безумљем, буком, шкргутом звери, дахом смрти, шаптачима обесхрабрења, упорно си вапио Господу. На једном се све утиша. Нестадоше јауци, кревељења, шкргути, смрад депоније таштине. Наједном само тишина, празан ум. Да ли је ово крај помислиш? Умирем коначно...

Али баш у том трену на тебе се слива топла купка од главе до пете. Не знаш одакле је али прија. Почињеш да плачеш и да плачеш. Ум и даље празан, а топлота крепи као неки чудесни мелем. Наједном почиње у теби да се буди потреба за молитвом. Шапућеш '' Оче наш '' а ватра у телу букти као пламен жарки са Сунца. Не мариш за време, не знаш ни колико је прошло, чини се да су пролетели сати. Отвараш очи и схваташ да је то делић времена који је попут успореног снимkа зауставио време. Пред очима сасвим други свет онај какав и јесте али га ниси видео ни посматрао тако. Очи су ти биле вазда на екрану телефона, дисплеја рачунара. Изгубио си додир са природом. Боже како је се лепо умити Тобом...

И где је утеха?

Утеха је нађена. Није била ни тамо и овамо. Нема је ни на Гугл мапама. Она је у теби усађена исконски јер си рођен дахом Божијим. Само је потребно да покуцаш и тражиш је. Тражимо је увек на погрешним местима а заправо је носимо у себи. И Бога тражимо на свим местима а Он је у нама. Све нас одвлачи од њега. Сва чуда света, играчака, шарених лажа, превара и трикова одвлаче ти пажњу од Бога. Рећи ће ти све најгоре, исмеваће те да си затуцана будала јер верујеш у нешто што не постоји. Али ти добро знаш да без Бога ниси постојао већ си бледео из дана у дан као човек. Живео си као брод без крме. Тумарао си по беспућу безначајности. Све ти је пружено да пробаш само да се одвојих од суштине живота од Бога. Али утехе нема без Њега. Можете се смејати до миле воље, можете и вицеве правити, можете и филм снимити о '' Будали која верује у Бога ''. Док ћете ви све време бити жедни утехе и мира. Куповаћете разне производе, гутати и таблете, посегнути за опијатима али утехе наћи не можете.

Шта нам треба?

Треба омилити Бога у народу. Није то Господ затуцаних, то је Бог људи који не праве обмане, не лажу, не краду. То су људи који се Бога боје па самим тим ће и бити добри трговци, добри службеници, добри лекари, добре судије, добpи полицајци, добри учитељи, добри владари. Без тога лагаћемо сами себе и све време јурити у провалију где ђе нас прогутати пакао ...

Нису прави верници затуцани. Не гледајте затуцане вернике јер ни они нису спознали Бога на прави начин, они су у прелести. Бог је љубав а верник је праштајући, покајанички и добротољубиво одговорно биће. Не гледајте оне који лицемерно стоје на раскршћу и славе Господа да би други видели. Обратите пажњу на оне скромне који чине добра дела без икаквих очекивања.

А утеха где је?

Ту је у вама, само је потражите без стида не марећи шта свет каже...