Мојој вољеној сестри...

Не...

Не могу те више загрлити ни руку дотаћи...

У бесповрат су додири отишли.

Не могу те више ни утешити, ни речи рећи како би те сачувао.

Задњи наш додир моје лепа секо био  је у проклетом санитету где сам ти држао руку. Ни слутио нисам да је то наш последњи блиски сусрет.

Надао сам се, преклињао небеса, тражио лек на све стране. Дозивао сам помоћ универзуму, боговима, чудотворцима чак и птице молио да јаве чудима да се чудо појави. Али тишина мукла сваки дан и ноћ. Нигде одговора само језиво надање и по нека ситна реч...

Не могу данас ни да плачем, ни да ридам сузе, морам данас моја лепа секо да будем човек који се брине за живе, за твог мужа и нашу мајку. Како да им пружим утеху не знам ни сам. Бог је данас добио још једног анђела да му пева, а знам да одавно бољег човека и чистије душе није примио са ове планете.

Хвала секо моја на свему, на љубави, подршци и бризи. Давала си ми снагу да остварујем снове. Наставићу их због тебе мила моја...

Утеху наћи нећу, део мене је откинут. Све се своди на време а време проклето наједном стаде а док си била жива пролазило је брзином светлости.

Морао сам ово да напишем у овом тешком тренутку. Обећавам ти да се нећу смирити док се нешто на овом свету не поправи. Покушаћу свим мојим атомима снаге да си изборим да овај народ не пролази пакао којим смо ми прошли. Борићу се са овим душманима што нам одузеше животе и сведоше нас на пуко мрцварење.

Збогом секо моја лепа, Драганице моја. Видимо се оног дана када Бог каже доста је било...

Волим те сестро моја...