Прича о једној Драгани...

Свако у животу носи неке своје туге које тињају попут малог пламичка кандила на зиду. Туге за онима којих више нема никада не престају и то траје све до краја живота. Моја туга је чудна јер је помешана са радошћу. Тешко могу да вам објасним пуким тугованкама или бесконачним јадиковкама. Живео сам са анђелом који је од почетка па до краја живео по божијим правилима. И када се анђео узнео на небеса наступио је мир у мојој души док део онај људски плаче и даље, овај духовни пева...

Моја сестра Драгана када је била мала девојчица а ја се нисам ни родио, играла се на ћебету у трави. Мој отац покојни угледа како се моја сестра игра са три змије и то шарке. Човек престрави се, а моја сестра се само кикоће ко свако дете са својим играчкама. А змије се препустиле игри невиног детета. Успео је мој отац муњевито да је подигне са ћебета. Нигде ни једне повреде, ма ништа. Оне су отпузале даље својим путем. А мала црвенокоса девојчица моја Драганица наставила је да воли животиње све до краја живота. Хранила је сваким даном птице, удомљавала је свако кученце и хранила. На њен глас дивљи голубови би долазили да једу из њене руке. Сенице, врапци, креје, швраке, гавранови, детлићи и гугутке. Сви се сјате раном зором и чекају моју Драгану. Њена нежност према тим бићима је била задивљујућа. Гледала је свет кроз љубав и сваком би даривала нешто па макар она немала. На жалост људи нису птице, нису кучићи, нису змије. Људи су сурови на свакој анђеоској доброти. Често је плакала због ситних заједљивости, пакости људског рода. Никада нисам могао да у њу усадим неки делић ратника који не мари за таквима. Она је и даље волела све па и оне који су је растуживали. Била је моја сестра правдољубљива, није трпела неправде. И када би планула на неког после би јој било данима жао и ако сам ја скакао од среће што се супроставља разним џукелама од људи. 

Моја сестра Драгана је једини човек који ме је нокаутирао. Играли смо се лоптом и ја као браним на голу, а моја сестра звекне лопту шпицоком и право мене у чело. Ја паднем ко свећа. Отворим очи а она плаче, жао јој што је брата у првој секунди рунде нокаутирала. Смејали смо се после а стално сам јој у шали говорио да ме ти ниси нокаутирала можда никада не бих постао мајстор борилачких вештина. Када поменух вештине морам да вам испричам колико је моја сестра утицала на мене.

Уз њу сам заволео рок музику, она ми је донела прву гитару из некадашње ђачке задруге. Уз њу сам почео да читам, да пискарам песмице. Уз моју сестру сам заволео спорт а ја вам кажем да нисам познавао неко женско које је знало све о фудбалу, тенису, одбојци, хокеју, уметничком клизању, кошарци итд. Имала је толико знање о спорту да би се и многи набријани мушкарци посрамили. Навијала је ватрено. То је стекла уз покојног оца Божа. Била је партизановац али истим жаром је навијала и за Звезду када су играли са странцима. Некако сам навијање гледао кроз њу и закључио да је најважнија игра а све остало је потпуно небитно. Моја сестра је увек бодрила све неке моје снове. Охрабривала ме да тренирам Кунг Фу, да свирам гитару, да певам, да пишем. Волела је што сам голубар и што смо делили ту љубав према животињама. У мени је видела после очеве смрти неког витеза који је ту да чува кућу а ја сам пуцао од поноса као млађи брат. И заиста био сам такав, могао сам некоме и главу да откинем ако би ми сестру дирао. 

Моја сестра Драгана није била тип жене '' торокуша ''. Она је волела да прича о рецептима за колаче, утакмицама, о животињама, о песмама, о свему оном што није везано да се неко оговара или омаловажава. Није се осећала удобно ако би неко дошао па почео да прича о некоме нешто. Не идеализујем је верујте ми, она је стварно таква била. Сведок сам њен и пишем вам да створите бар малу слику њеног живота. Разне џафтаре, крекетуше и доконаре вазда су покушавале да моју Драгану смање али нису ни свесне колико је она сваки пут на сваку тугу постајала све јаче духовно биће...

Изгубила је дете на јако чудан и суморан начин. Биле су то оне црне деведесете године када су децу крали ко лубенице са њива. Од тада је имала унутрашњу борбу а мајчински инстинкт јој је сваки боговетни дан звонио да је њено дете живо. Бебу су одвезли у Београд из Ужичке болнице да је као најме нешто сниме, прегледају. То је био крај. Само су саопштили да је беба умрла. Немамо приступ, не смемо да је сахранимо и пуно других будалаштина. Схватили смо тек касније да је Драганина и Звонкова ћерка завршила као куповина лутке за неку другу породицу. Моја сестра се од тада никад није опоравила. Данима ју је тај осећај мајчински кидао делић по делић...

Када се удала за мог зета Звонка могу вам рећи да је то најромантичнији филм који сам гледао све до њене смрти. Толика љубав и непрестана узајамна брига ме је сваки пут задивила. Од почетка па до краја они су били заљубљени једно у друго. Ни рутина живота није гасила љубав. Сваки божији дан њих двоје су се понашали као заљубљена деришта. До последњег њеног даха та је љубав горела јаче од Сунца. И сада гори, видим то у Звонковим очима, осећам то у дубини душе и са неба. Пожелео бих сваком да има брак љубави као њих двоје...

Могу да вам напишем три књиге о мојој Драгани, ма и више од тога. Није била тип човека који се хвали ја сам ово, ја сам оно. Она је живела свој живот не марећи за тапшања, за мишљења. А што је знала да направи колаче ех људи моји па то је сваки пут био рај за укусе. Увек сам се шалио са њом да треба да отвори посластичарницу. Правила је врхунске ручкове као ови неки познати кувари. Правила је и тинктуре од лековитог биља и најукусније зимнице. А волела је да фотографише. Тај таленат смо обоје добили од Бога. Она је волеле да фотка мобилним и увек сам је питао хоћеш да те научим да фоткаш са фотоапаратом, али њој је била довољна њена Моторола телефон. Њене фотке цвећа су да паднеш на стражњицу. А ја када дођем са терена прво покажем њој све фотографије. Прво сам трчао да моја сестра види моје радове а сада то више никада нећу моћи да чиним...

Драгана је била једно брижно људско биће. То је био један цветић који се играо са ветром. То је било једно пламено створење које је могло да истрпи и најтеже боли. Немам довољно речи да бих вам описао ово анђеоско биће које је живело поред мене у кући. Причам вам онако каква је стварно била. Не китињим, а и не морате ми веровати ја знам шта сам гледао толике године...

У задње дане моја сестра пре ове пошасти короне, почела је да се повлачи у себе. Ређе је ишла ван дворишта. Почела је да нам говори како долази неко страшно време и да ће људи много патити. Ја сам знао да је зезам због тога. Ајде бре кукавице једна шта си ми се то нешто скупила. Пре пола године нам је рекла док је спремала ручак: '' Ускоро вам ја одлазим ''. Ми наравно реагујемо згрануто, шта то трабуњаш. А сада се сећам њених суза оних тихих како се котрљају низ лице. Она је знала да одлази...

Била је велики верник, молитвеник, добротољуб. Праштала је и кајала се. Ма све оно што је суштински важно за спасење душе. Ма колико била срећна и тужна из њених очију сам увек видео неки неустрашив пламен. Боже мој хвала ти за анђела у мом животу...

Када је занемоћала, одбила је све. Постила је као подвижници. Знала је да се ближи крај. Ми смо се ломили око ње како би јој помогли. Одбила је лекове, била је огорчена на лекаре одавно. Трпела је апсолутно све. Када се ми заплачемо она прихвати лекове али нам је у исто време поручивала да је крај неизбежан. И све се некако дешавало по Божијем науму и поред мајке, зета и мене брата све се намештало за крај. Недеља, она прича са нама, ма као да јој је лакше. Узима сама воду и пије. Јела је супицу. Ја срећан и тај дан напишем песму и отпевам и снимим је. Негде око један иза поноћи она каже подигните ме. Подигнемо је. Она говори '' Оче наш '', прекрсти се и целива слику патријарха Павла. Леже да спава. Није прошло ни пола сата почиње крај свега...

Била је уморна од овог живота. Била је претоварена бригама, неправдама, људским пакостима, ситним злобама. Сви су желели да јој угасе сјај, љубав и доброту. Али сви ти мали среброљупци, мали празнословци, шиштавци нису знали да је она  била духовно све јача и ближа Богу. И сада покушавају својим поганим језицима да је смање али касно аспиде, касно пацовчине. Боље је да занемите јер не срдите Бога што му блатите анђела. Завезаће вам се језици, одузеће вам се све оно што сте ви покушавали да одузмете њој. Пазите на време јер смрт ће вам доћи као лопов а мојој Драгани је из поштовања најавила и припремала је. А ви мученици само ћете кликнути...

Дан њене сахране био је кишовит. Лила је киша упорно. Када сам дошао да унесемо ковчег у капелу, погледао сам га и наједном унутрашњи глас ми рече '' она није ту ''. Мир у души ме обузе, додирнух ковчег и понесмо га до капеле. Полазим кући и у мени и даље нешто говори да не бринем, да је живот настављен и да је моја сестра у наручју анђела. Сахрана у 13 часова, полазимо ћутке ка гробљу а киша пљушти. Боже бар заустави кишу али не вреди, као да из наших очију сипају облаци. Народ кишобране шири, свештеник чека оглашење звона да почне опело. Зазвони прво звоно, за њим друго и киша стаде. Кап није канула са неба све док нисмо пошли натраг кућама. Ако ми не верујете питајте друге који су били као сведоци. 

Моје сестре више нема на овом свету. Недостаје ми сваким удахом и издахом. Тешко ми је. Мојој мајци очи су боје туге. Мом зету осећај самоће а мени недостаје оно наше нешто несвакидашње лепо. Не знамо како даље кренути. Али верујем да Бог има неке планове и нашу сврху. Знам да сада имамо небеског заступника који ће нас стално ослушкивати како би нам притекао у помоћ.

Можда сам могао још пуно тога написати али разумите ме, свака реч куцана о мојој сестри је као да забија неко иглу у срце. Могу вам рећи на крају да сам живео са анђелом. Да то је моја сестра била овде а кад помислим како је на небу обузме ме неки понос, срећа и неизмеран мир у души. На овој планети у овом паклу живела је једна Драгана са очима пуним људскости и брижности. Те божанске очи нагледаше се овог пакла у којем смо остали. Њене очи биле су сведоци о посрнућу људског рода. Њене очи пренеће Богу у шта смо се сви претворили. 

Хвала ти Боже на овом великом дару званом Драгана. Хвала ти Господе што си удостојио ову кућу таквим човеком од кога сам научио да те још више волим...

Ово је била мала прича о великом човеку. Осврните се око себе, помилујте своју децу, помазите своје родитеље, помозите немоћнима, даривајте гладне и саслушајте болне. Све су то путеви који воде ка спасењу душе. Волите, праштајте и кајте се. Чините добро не тражећи ништа. Чините добро због доброте. Ја више не верујем у бога, нема потребе, ја знам да постоји! 

Све вас Бог благословио...