Пакао који ће ме увек прогонити...

Јадна је и бедна она држава где немаш никакво поверење у њу...

Стицајем несрећних околности имао сам прилику да гледам својим очима у каквом се стању налази здравство наше државе. То више није институција која брине о народу, то је више нека пропала фирма пред стечајем где се свако сналази на свој начин.

Пођимо само од апсурда када човек позове хитну помоћ и дође пропали санитет са неуким возачем који служи само за превоз неког несрећника. Вучеш болесника у несвести кроз собе јер јебени санитет нема бедна носила. Она колица са лежајем дотерана пред праг куће, шкрипају и распадају се. Мучиш се свим снагама да подигнеш обамрло тело. Усрана колица подигнута јер за бога милога човек није сигуран да ли ће моћи да се подигну. Још ти возач виче болеснику у несвести, помози мало тетка, одупри се. А како да нам помогне кад није у свесном стању? То су језиве сцене где мораш да учествујеш у њима без икакве стручне помоћи. И даље не могу да разумем филозофију дома здравља да шаље у хитним случајевима обичног возача санитета који нема беле везе о првој помоћи. Нигде барем медицинске сестре, лекара, само мучени возач - рабаџија санитета. 

У Дому здравља улазе две сестре у санитет, лекарка гледа одмакнута три метра од возила. Седим поред сестре док јој покушавају забости иглу за инфузију. Не могу да погоде вену. Па има још на телу вена осим на руци Бога вам пољубим! Зар ја морам да вас учим анатомији? До душе мене су учили где могу да онеспособим што ефикасније непријатеља и где ће најпре да крвари па самим тим познајем добро неке ствари. Нису ме учили анатомији дунстери већ доцент Бранко Кулеш из Загреба још давних осамдесетих. Излазим из санитета, лекарка не прилази и даље пацјенту. Пита ме да се није шлогирала? И то сам морао да кажем да није, да је ово нагла дехидрација тела. И то су ме учили врхунски стручњаци да препознам дехидрацију. Али ја нисам јебени доктор, ја сам само обичан човек. Иди, погледај, прегледај и закључи па ти си лекар, учен си за то! Санитет одлази за Ужичку болницу. Дали су мојој сестри инјекцију али сазнајем да нису успели инфузију до болнице. Не смемо да будемо у санитету, морамо да јуримо за њима аутомобилом.

Стижемо некако до болнице. Злокобно време два часа иза поноћи. Излази неки брадати доктор са тетоважама и саопштава нам на један безочан, нељудски начин онако како никако не би смело да има реда и закона. Она је интубирана али смрт ће бити брза и окреће се да иде... Чекај човече, шта се десило? А он и даље дрско - па не знаааам ви ми реците. Срећом био сам исечен његовим монструмским речима, да сам мало био прибранији откинуо би му главу и шутнуо у прву врзину. Јебе се њему како ћемо мој зет и ја вратити се у Косјерић. Да ли ћемо подлетети под неки камион или не. Знам да смо промашили пут за Пожегу, да сам ослепео јер не видим на телефону апликацију мапе да нас врати кући. Пола сата смо били у мраку неке вукојебине...

Тог јутра кријем од мајке шта нам је рекао онај кретен од лекара. Телефон када зазвони то је као да те изводе сваки пут на стрељање. Чекаш смртну пресуду. Сестра је још жива! Након неколико дана почињу да стижу и неке мале али охрабрујуће вести. Стабилна је, има назнака да полако дише самостално плућима. А када зовеш преко централе сваки пут чујеш једно те исто '' Стање исто, прима терапију '' и пљас слушалицу. Да не причам колико пута се нико није јавио ни на централи а посебно на одељењима. Јуриш све могуће везе да допреш до информација. Преко двадесет и нешто дана агоније између живота и смрти борили смо се и да допремо до лекара. Нисмо успели. Ковид, зараза, нема приступа итд. Стизале су и даље мале али оптимистичне вести. Значајно је моја сестра надокнадила калијум ( главни електролит), имала је визуелне реакције на тестовима, почела је мало више да дише самостално, не много али ипак мало више. Кажу почела је да чешће запада у плитке коме из дубоке. Кажу то је добар знак. И једног дана само долази до прекида информација од свих расположивих канала које смо пронашли. Зове мог зета пријатељ који је некако успео да допре до секретарице болнице. Каже да главна сестра тражи да добавимо мојој сестри лекове. Сваки дан зовемо и питамо за Драгану и случајно преко везе сазнајемо да требају лекови. Па јебем вам матер кретенску и дебилску, ђубрад једна! Зови ту сестру, она каже требају нам таблете. Траже пробиотик Буларди и таблете витамина Де 3. Зовем другара лекара и питам може ли неко у коми да добија таблете, човек каже не може. Буди се јака нада, еј бре па она је изгледа свесна! Рекли су нам да је спремају да прими трансфузију. Лекове достављамо преко пријатеља у року од петнаест минута. Зовемо увече и коначно нам кажу осим клишеa '' стање исто '' да је добро примила трансфузију. Плус што нам је главна сестра рекла да је боље наспрам осталих дана. Боже скачем од среће. Ујутру зет зове и јавља се неки нови глас, хладан, смушен... Драгана је лоше већ неколико дана, трансфузија није дала жељене резултате и то је то...

Шок који смо тог јутра примили довео нас је до неверице. Ко кога овде зајебава? После тога ништа нисмо могли да сазнамо осим да је Драгана преминула у шест сати и петнаест минута ујутру. Све се тада срушило и попуцало, сва надања су стрељана... Питам се само коме ли смо купили два паковања таблета и влажне марамице?

Превише контрадикторности у целом случају. Превише тајни, превише недоступних информација, превише нелогичности. Ни данас не знам ко је моју сестру лечио. Зовемо да видимо када можемо преузети тело. Па знате, ако желите одмах морате потписати изјаву да је умрла од ковида јер у супротном морате чекати тест у року од 2 или 15 дана. Хвала Богу, нисмо ништа то урадили. Драгана је била негативна на ковид. Сахрањена је а са њом сва наша надање, мучна борба и мрцварења. 

Ја нисам лекар, ово сам вам написао онако како смо ми сагледавали у дешавањима. Не разумем процесе, немам медицински факултет да бих знао како се неко лечи од тешке дехидрације. Читао јесам ових дана сваки доступни стручни текст. Сазнао сам да респиратор није само пука цевчина у грлу да имају још две варијанте. Научио сам о и процесе шта се прво даје људима који падну у тешку дехидрацију. Све сам читао и тражио објашњења да протумачим шта нам јављају. На крају има и оних који тек сада кажу ма није имала шанси. Ма море марш у пичку материну. 

После свега ја немам поверења у лекаре. Немам више ни мало поштовања према белим мантилима осим оних за које знам да су часни и способни. Ови остали су обичне јајаре и бездушници. Јавна је тајна да се сваки час мора додати која парица да се они покрену. Дао бих и ја све паре само да сам могао да допрем до лекара. Нафатирао бих вас усраним парама да се усерете. Јебо вам пас матер душманску, распадали се данима и дабогда вас лечили неки попут вас а вашу родбину обавештавали као моју. То вам желим јер горег пакла нема. Данима сам слушао људе који су ми говорили какви су лекари и пре ове пандемије. Када су такви били у лакшим временима, сад тек имају простора да буду још гори. Хипократова заклетва је данас апсурд, морал, етика не постоје. Најбољи су побегли из државе а спали смо на сецикесе и ваћароше. До неког нивоа разумем да је здравство прсло али где је јебена хуманост, где је пожртвовање. И поносан сам што вам нисам аплаудирао. Коме? Вама? Ви сте укаљали часни позив лекара јер сте на нивоу ових говнавих политичара...

Молим Бога да ме звекне одмах и умрем само да никад не завршим у Ужичкој болници. Да постоји ред и закон многи би завршили у букагијама а да се ја питам били би испред зида за повезом на очима. Ја сам огорчен, не оптужујем никог, не закључујем ништа, само сам вам описао онако како је било. Мoја сестра није више жива. Можда није имала никаквих шанси, можда ово, можда оно. Постоји хиљаду предпоставки али једно је сигурно да ништа није сугурно када паднеш у руке лекара који и немају здрав систем, добру организацију и добро плаћен посао. Схватам ја да под таквим условима полако пуцаш и моралне границе повлачиш. Схватам ја све вас у белим мантилима али схватите и ви мене. Ви људе посматрате рутински као и месар за свињокољ. Навили сте на смрт, навикли сте на ужасне призоре. Али ако желимо пристојност морамо се сви покренути за њено успостављање. Дигните се сви од домова здравља до болница. Овако и даље се савијате да вас јашу мајмуни из странки.

Људи чувајте се и водите рачуна о здрављу јер превише је ризично да упаднете у пакао белих мантила пропалог здравства...

А ево и Хопократове заклетве: 

У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.

Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.

Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено.

Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.

Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.

Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције лекарског звања.

Моје колеге ће бити браћа.

У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност, раса, политичка или класна припадност.

Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.

И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна законима хуманости.

Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част.