Паганизам небеске Србије...
''Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт.
Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве.'' - Епископ Игнатије Мидић.
Било би дивно да је тако у стварности али демантује нас живот. Наш човек ништа није учио осим да Христова учења следи тако што дође на литургију и не разуме ни једну реч молитве. Да гледа кад се поп прекрсти па и он ће. Наш човек заправо слабо познаје сопствену веру али врхунски зна обичаје из прошлости који су пагански. Зашто се то тако дешава у Србији? Оно што народу фали је едукација, беседе свештенства које би приближиле Христова учења. То се ипак не дешава да се не лажемо. Пођимо од сахрана где се коље '' душни брав ''. Људи то је паганство! Није, није, млад си ти па не знаш. Ма људи Христос је то рекао а старији је од свих нас. Ма пусти ти попове шта причају ово се вако ради вековима. Ма људи Христос није поп но Син Божији! Ма дјете, ми ово вако радимо од давнина...
Сваки крај има своје паганско наслеђе које живи попут крпеља у телу православља. Попови се томе не одупиру а и што више обичаја више прилика да се узме који динар. Сурово звучи али је тако. Свештеник дође на сахрану и и не зна шта да каже о покојнику јер заправо га и не познаје а пастир је његов. И онда се срамоти па туц - муц сриче насумичне речи о покојнику да сви виде његово непознавање свог духовног чеда којем је редовно узимао који динар за свећење водице, прекадње итд. То су чињенице драги моји читаоци. Неки дан сам имао прилику да видим обичај у једном Ваљевском крају. Па ту се од смрти прави крканлук под шатром, само фали музика. Све је то за душу покојника. Пиво, црни и жути сок, печење, предјело. Јер греота је да умрли оде гладан а и ваља да попије коју да нема трему пред Господом.
Запали свећу да душа не буде у мраку јер она садево лута. То што свака душа има анђела чувара а чуј то није то. Као и једном давно што неке жентураче противише се да на сахрани буду виљушке и ножеви јер може душа јадна да се набоде. И сијасет других небулоза из паганштине Српског рода и данас дању чврсто држе упориште у народу. Па и црвени кончићи око ручице тек рођене бебе због злих урока. Па оџини записи вијају сакривени по Српским креденцима да отерају гатке јер се ђеца нешто свађају, слабо уче. Па за Божић се стражари да не уђе прво у кућу удовица или удовац јербо оће да избаксузирају целу годину. Замислите само једног хишћанина који то ради славећи рођење Сина Божијег који му дарива опрост греха и спасење душе и васкрсење?
Ћути и не филозофирај Иване! Ми смо народ Божији, нас нападају сви јер ми смо Срби који чувамо православље од сотонских сила. И онда се човек прекрсти и поче причати како нека баба Анка излива страву а после уз трећу ракију прича све најгоре о свом рођеном брату са којим међи њиву од истог оца. Много има примера наше стварности који никако не иду са оном уводном причом епископа Мидића. Ево нека епископ оде у неко село и све понови истим речима о литургијском животу. Да ли ће га и колико ће га народ разумети? Баш зато што народ није имао едукацију и описмењавање своје вере да би разумео. Али Христос је говорио простим речима баш простом народу и из тих речи данас обитава читава богословија, црквени систем. Али беседе нису једноставне већ пуне учених речи и народ опет ништа не разуме.
Некада давно у једној цркви мале вароши народ је певао на литургији. Било је то прелепо док се није појавио црквени хор који је ућуткао народ због фалша па су они запевали око певнице. Данас нема ни хора ни народа. Не дирајте оно што је сабрано око Христа да би лицемерно од тога правили свечаности. Народ где пева на литургији ту је и Христов благослов!
Прегршт је примера наше стварности на релацији православље - народ - црква - паганизам...
Исто тако на интернет продавници наше Патријаршије имате прегршт бројаница да купите. Имате украшене са цирконима, златом, сребром и осталим белосветским кинђурењима. А бројаница је алат за молитву и није украс и није АМАЈЛИЈА. Када тако нешто видиш у самој цркви која на погрешним стварима ствара профит а шта рећи онима који ће данас заклати свињу за спасење душе покојника?
Не треба бежати од едукације народа или боље рећи треба више беседити о Христу да се што више народу омили. Овако и даље ће паганизам да царује и да слепи тумарају у мраку носећи свећу а не знајући да јој упали пламен...
Коментари
Постави коментар