Мост на Скрапежу, власт на грабежу...

 И коначно пустише мост у промет на реци Скрапеж. Био је то мост великих очекивања помпезних најава а на крају све се заврши у констатацији '' мост ко мост ''. Ипак ово је мост који је скренуо пажњу на способност владајуће гарнитуре у општини Косјерић. Да је среће био би ово мост понос и дика и још један леп детаљ ове мале варошице. Али не може код нас ништа нормално да прође јер када имаш политичке марионете које су стицајем околности ту где јесу, сваки започет посао мора некако да се дебело усере...

Нови мост код хотела '' Олимпик '' памтиће највише људи који су били поплављени због људског фактора. Мост је призвао са небеса старо - новог премијера Србије Ану Брнабић да долети хеликоптером и вади председника општине из гована. Сва срећа па нису градили хидроцентралу иначе би данас сви били покојници јер би Косјерић завршио као митска прича о Атлантиди. Нико не дође да пресече врпцу и отвори мост. До душе баста владајућима да по неколико пута отварају једну те исту ствар за медије. Можда мост у Косјерићу буде свечано пуштан у промет и по неколико пута. Јесте лепши од оног Милијановог партизанског али ништа посебно наспрам старог. Мени лично дизајн моста је незанимљив. Као фотографу чак ни мало није привлачан као онај стари. А и са брда када зумирам мост то је баш монотона сцена. Али боже мој имамо нови мост. Када су питали власника Форда који је најбољи аутомобил он је кратко одговорио '' нови ''. Па самим тим имамо нов мост који је неке поплавио а неке можда и поправио финансијски. Стари мост остаће нам у сећању где је мангупарија седела на огради и меркала лепе жене у пролазу. Данашњи мост има неку ограду без икаквог осећаја за лепо али и времена су се променила, мангупарија мерка женске преко друштвених мрежа. Све је другачије од периода мангупарије која је морала да се суочи са лепим женама на мосту и овом данашњом где можеш под лажним налогом на фејсбуку да се јуначиш. И власт је таква каква јесте. Њу не бира народ већ се гласа Вучић па шта испадне из џакова странке. И власт у Косјерићу није освојила гласове захваљујући својим именима, лицима и делима. Народ је гласао Вучића па су на листама могли бити и магарци. 

Још увек нисам пешице прешао преко моста. Ретко силазим у варош. Видим да се све живо гаси, видим само да огласне табле раде пуном паром обавештавајући пролазнике о броју умрлих. Косјерић више није ни на вештачким плућима. Ова варош скинута је са апарата и чека се констатација смрти. Пре Вучићеве власти локални политичари су успевали некако да ову општину прикључе на државни апарат. Имали смо пуно више људи који су имали контакте са вишим инстанцама. Ови данас су класичне марионете и климоглавци. 

Неки дан са пријатељем причам и поменусмо како се магла одомаћила у вароши. Ја му кажем да је то од силне продаје магле политичара и сад народ не зна шта ће са њом па су је оставили напољу. 

Косјерић очигледно као и сама Србија нема критичну масу самосвесних људи који би променили власт. Све се своди на неколицине људи који покушају нешто за опште добро али народ ко народ више воли то да исмева и настави живот у ничему. Ево колико за месец дана и овај наш нови мост на реци Скрапеж прекриће прашина и онај масни асфалт сјединиће се са околином. Све ће бити као и пре. Јер џаба мостови када све мање људи има да их пређу. А док не сменимо ове политичке дилеје, пар њих ће уживати у привилегијама. Биће на радним местима које не умеју да раде, примаће плате без знојења гузице. Чекаће наређења од врхушке да се напуне аутобуси и народ прећера до првог митинга. То су сада поени. Какви мостови, какви просперитети. Тапшање по рамену верних слуга је нова идеја, циљ и перспектива слугерана...