Звона мале вароши...

 Шетам полако према малом брдашцу са којег се види варош Косјерића. Док се полако пењем ка Крстинама примећујем неку тишину и сивило. Као да је живот стао. Птица нема да пролете, кучића да лају, нема ни једне топле боје да угреје поглед. Стојим на врху и посматрам варош окупану у диму и магли. Улице хладне са тек по неким пролазаником. Само димњаци дају знаке живота иначе бих помислио да сам се затекао у некој временској рупи где је стао тренутак у вечност...

 

Звона сваки дан оглашавају преминуле. Тужна звона у оном спором ритму звоне као да плачу. Ветар вија умрлице на огласним таблама. Нова лица освањавају преко других. Злокобно време увукло се у кости и назеба срце у слутњама. Маскирана лица суморних погледа ритуално попуњавају време. Једна бака шета сама ливадицом са штапом. Иде ногу пред ногу. Зубато сунце пробија се кроз маглу док јој под ногама крто лишће од мраза прави једини разговор. Оголело дрвеће на којима висе труле јабуке немо ћути посматрајући ову старицу. Замишљено ходам покушавајући да осетим трагове среће...

Борим се са мислима тражећи одговоре...

Хеј стари сјети се и реци ми нешто о њој. Азра ми пева у глави. Увек тај Џони мора да се појави у оваквим тренутцима. На сваком кораку као да премотавам песме. Носите ову пјесму задњи пут у једну улицу крај реке, заувек забрањену само за моје кораке. Сетно ми Ален Исламовић уз препознатљиве звуке Дугимића раздире срце. А негде из далека чују се даире, месечевом реком долазе цигани, негде из далека . Уби ме Борисов глас као малца док ме разби на комаде Точков риф. А био је неки погрешан дан, нестваран. Говорила си очима опојно као кад зима успава, као кад пораз спашава, као кад јутро свањава у причама. Као да пловим овом маглом у Галији док ми Неша пева ове стихове. Пролазе бродови трубе у част, звоне на узбуну. Деца уче да плачу, деца уче да познају свој глас. У топлим јаслама у хладу бора под зидом чемпреса ми мењамо нашу ноћ за неки туђи дан. Заустави ме на путићу Миланов глас и ту музика престаје. Заиста мењамо нашу ноћ за неки туђи дан. Заправо мењамо наш живот за неке туђе животе који нам не стоје. Све се претворило у то да немамо свој живот већ туђи...

Силазим са брдашцета убијен у појам схвативши да све мање имаш групације у којим би нашао уточиште. Све је мање људи са којим би разменио утиске и мишљења. Немам шта да причам са онима који су своје животе заменили туђим. Као мантру понављам Дарка Рундека стихове: 

Знају све, знају све уходе те. Знају и где си, знају и где би, уходе, уходе чак и твој сан. Брину се брину да не би. Имају, имају нос, одмах те опазе, одмах те пазе, одмах подижу ограде, подижу високо...

Док се осврћем око себе видевши контејнер како је пао од трулежи повративши смеће хтео сам да вичем '' Моје су небо везали жицом по мом мозгу цртају шеме '' али одустао сам нека то и даље ради Електрични Оргазам када је осећај за правду постао фригидан...

У даљини звона звоне са цркве ове наше мале вароши. Још једно збогом уз слегање раменима да је то тако ето морало да буде...