Поглед у очи стварности...

Из дана у дан живот у Србији постаје све бесмисленији. Затворена су ти врата могућности, идеје које имаш пропадају, креативно постајеш све слабији јер немаш где да се оствариш...

Не могу да препознам варош у којој живим цео живот. Још ова магла појачава депресивно стање у човеку па ти је још веће безнађе у ком се налазиш. Људи су се у великој мери повукли у себе, дружења су све ређа а размене здравих тема су просто нестале. Дошли смо до тога да се и саучешћа изјављују формално без и мало осећања. 

Продавнице су можда једини облик живота где се људи сусрећу. Кафане су постале мртве и одавно су изгубиле онај мерак где човек дође да се опусти, исприча и растерети од свакодневнице. Беспарица је људе ограничила у путовањима, одморима, хобијима и друштвеном животу. Културни живот више и не постоји. Свакодневница нам је сведена на таворење. Сви смо на леру и нигде не стижемо ништа а време лети као никад до сада. 

Злокобна магла суочи нас са суровом стварношћу. Црквена звона све мање подсећају на наду а више на последње збогом. Санитети шнирају као авети изазивајући језиве осећаје. Страх се увукао у кости јер свестан си да немаш поверење ни у једну институцију. Ако паднеш у постељу већи ти је страх од расула у здравству него од саме болести. Знаш да је све пропало и не можеш да се надаш у оној мери као некада. У невољи од неправде мораш сам да се бориш или трпиш док ти не пукне стрпљење. Немаш коме да се обратиш јер не знаш ко је све корумпиран и ко је коме шта средио. Видиш често примере где невољник постаје кривац а изгредници зла победници. Ако имаш радно место мораш да будеш под пресијом да се не замериш са шефом, газдом или неким полтронима. Зависиш од месечне плате од које плаћаш рачуне, кредите, храну итд. На летовање си одавно заборавио. Сведен ти је живот на недељу када не радиш док остале дане сводиш на остатак дана. Схваташ да рмбачиш као коњ али помака нигде нема. 

Бес у теби кипти када видиш страначке јајаре како се коте и раде шта хоће. Видиш разне битанге како држе час о поштењу и моралу и још те врбују да их подржиш. Са неверицом гледаш како никоговићи у трен ока посеру нечији углед и живот. Схваташ да си у држави у којој може лако да те поједе мрак. Покушаваш да се одупреш јер у теби вриште разум, поштење, моралне вредности, образовање, васпитање. Све што се више држиш поштења све си већа мета јајара којима сметаш. 

О политичарима немаш шта да мислиш јер за оволико година схватио си да су то само марионете које јуре мирис новца...

Неки дан попео сам се на брдашце звано Крстине. Гледао сам своју варош која је и даље лепа. Стајао сам једно сат времена питајући се како смо дозволили да овај мали рај покваре идиоти? Сада смо у мањини и смеју нам се у лица лопуже и смутљивци. Гледају нас како немамо ништа и церекају се са пуним џеповима наших пара. Са презиром те посматра неко страначко говно које се домогло радног места док одлазиш да се јавиш на Биро за незапослене. Исто то говно ће да говори као си нерадник, како си трут. Чак ће и рећи што не копаш или береш малине. То говно не ради ништа али прима плату. То говно се толико дрзне да говори о нерадницима које су створили баш такви какав је он. Многи квалитетни људи су остали без посла да би се створио простор за лелемуде из странки. 

Погледајте ко је све на функцијама у овој општини. Човек просто да пожели и оде далеко из ове државе која је срозала све...

А о моралу док чешу јаја уз кафу зборе ликови који су до јуче били редовни гости затворских ћелија. Сада су они викари власти и критикују имагинарне издајнике и лопове. Сада би они да кроје Законе и управљају институцијама. 

И ево нам нове године а све ће нам бити по старом. Чини ми се да једна година овог срања траје већ деценију. 

Срећна вам нова година и живот по старом...