Више не пишем телетабисима...

 Негде у једном заборављеном ћошку сећања чаме лепа времена. Повремено их пресложим у садашњости како бих сачувао здрав разум у овим суморним временима...

Одавно се ништа лепо не дешава да бих то сместио у кутију сећања. Одавно се живот свео на отаљавање дана. У овим зимским данима очас посла долети ноћ па све брже пролази. Гитаре окачене на зиду одавно су прекривене прашином. Не чистим их, желим да ми ти слојеви прашине сведоче колико дуго ови прсти нису пребирали жице. Музика је нестала у мени. Ко више слуша смисаоне речи, нежне поруке љубави? Концерт је пропао, музичари су били сами на сцени а публике није било. Спаковали су кофере и заувек сишли са сцене. Засвирала је тишина једном заувек...

Злокобна времена су у нашем окружењу. Осећај је као да си у неком невидљивом затвору у ком проводиш време ни крив ни дужан. Тај осећај траје одавно и то оног дана када су на сцену дошли радикалски геџовани променивши дресове. Политика! Проклета политика све је уништила. То је пошаст која је оглодала осећања, доброту, савест, поштење, брижност и све моралне вредности. Проклетици су заузели трон па нам је држава постала проклета авлија у којој је свакодневница постала терет. 

Погурени професори остали су без речи. Врсни доктори побегли су од надрилекара. Духовници продају кифле на углу док звоне по црквама атеисти. Проповедницима истине секу главе и носе на златном тањиру да пир буде веселији. Проститутке држе слово о моралу док честите девојке бришу под у локалу. Побркали се лончићи као у оној старој дечјој игри па се више не зна часног реда...

Све то сваки дан осетим у души својој чамећи у овој нездравој околини. Сваки дан запитам себе има ли решења, има ли излаза из ове суморне колотечине? Бистрим књиге уздуж и попреко, трагам за објашњењем. Џаба што све пише из мудрих глава када ове глупе масе то не желе чути. Питам се сваки пут када почнем куцати нешто на Мислионику вреди ли чему? Коме се обраћам? А онда схватим да нас има расутих по свету и овој мученој држави па им можда дођем као нека утеха да смо још живи и да телетабиси нису све потаманили. Дуго времена сам се обраћао телетабисима у нади да ће допрети глас до њих али узалуд, они се множе и коте па су то глупе масе у масама. Сада се обраћам нормалним, нема их пуно али су вредни као суво злато. 

Па овим путем вас све поздрављам. Др'ж те се некако, можда ћемо успети да одлежимо ову затворску казну што нам је ушла у свакодневницу...