Смрдљиве чарапе...

Не сећам се баш јасно неких времена. Можда због тога што сам се својски трудио да их потиснем негде дубоко. Али та рђава времена вазда испливавају на површину кроз бројне свакодневнице. Као млад дечак који је провео детињство са квалитетним људима нисам могао да схватим најезду напрасног национализма, верског фанатизма и сл. Таман сам дошао из Загреба са последњег тренинга код свог учитеља борилачких вештина када сам сазнао да смо у рату. Јеботе каквом сад рату? Био сам пре седам дана у Хрватској као Србин и ништа нисам приметио. Мислио сам да се неко шали преко телевизије. Наједном неки људи из моје околине почели су да се крсте да причају о Србији, да певају '' Ој војводо Синђелићу ''. Као да им је неко променио мозак јер до јуче причали су о куповини фармерки у Трсту и догодовштинама на зимовању на Јахорини. Да не причам о томе колико су само попили са Исметом у Сарајеву неке добре ракије и најели се ћевапа и да им је Исмет као род рођени. Наједном никад нису били код Исмета оног Муслиманског пашчета што се клања. Гледао сам тих дана пред сам распад Југославије и распад маски братства и јединства. Значи све је била лаж, све је био фол...

Сећам се путовања у Загреб на тренинге. Возом из Косјерића до Београда па из престонице у Загреб. Од Косјерића до Београда парада свега и свачега. Изују се ципеле па се смрдљиве чарапе са све знојавим стопалима ставе на суседно седиште. Пикавци се котрљају по поду. Чим преседнеш у воз ка Хрватској нестају мириси, галаме и сви су обувени. То су радили и они који су се до Београда из унутрашњости Србије изували. Трансформације се дешавају у зависности каква већина преовладава. Упознао сам у тим мојим путовањима много добрих људи. Једном сам од Београда до Загреба причао са доктором наука који је радио у Винчи. Колико је он имао разумевања за младог човека који је само млео и млео жељан знања. Био сам му можда и мало пренапоран. И стално сам имао ту носталгију за квалитетним саговорницима. Данас честито и немам са ким да поделим мишљење о некој књизи, научним достигнућима и другим темама. 

Моје авантуре на траси Косјерић - Београда - Загреб, Загреб - Београд - Косјерић биле су незаборавне. Када се заратило сав мој свет се срушио. Жалосно је то када неки људи на оној и овој страни реше да се бију па увлаче и остале да у томе учествују. Е нама је прекурчила Југославија па смо решили да се крваво обрачунамо, морате и ви са нама то да радите и тачка! И тако је било. Као да нисмо више од педесет година били заједно, као да нисмо градили распалу државу голим рукама, као да се нисмо брчкали и прдели у мору на Макарској и глумили фрајере у Западном стилу мрзећи Запад као непријатеље државе. Имало је прегршт небулоза. Мрзимо Запад али у џинсу, мрзимо Америку ал волимо да будемо као Американци. Југославија била је прилика да се више не тучемо око међа, историје, кураца и палаца. Била је прилика да стварамо а не да рушимо. Али како то бива и превише снива све смо смрскали јер Југославија се градила на лажи. Ону пре ње смо уништили због буржуја да би после ти '' народни '' ослободиоци постали црвени буржуји. Када су се нафатирали пара решили су да се побију и разјебу СФРЈ. На жалост то се десило на прагу моје младости када сам постао пунолетан дечак који је био препун музике, љубави, спорта и јурења девојака. Све је то постало преко ноћи мучно, јадно и бедно...

У Србији као и у осталим екс републикама измилели су пацови и остали геџовани. Пристојност, култура, образовање су постали непожељни. Наједном је целу сцену Србије а и Југославије задесила поплава кича и шунда. Као кад се канализација излије и говна пливају улицом и улазе у куће. То је било за моје младалачке очи несхватљиво. Па до јуче си брисао уста марамицом кад једеш а данас их бришеш рукавом. Тада су кренуле мрачне деведесете године које још увек неки људи бране не схватајући да бране колективно зло црвених буржуја Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Словеније... 

Онај што се хвалио да је појебао швабицу на плажи Макарске сад маше тробојком и жели исту ту Макарску да спали до темеља. Онај тамо из Загреба хвалио је Златибор, Тару како је јео до јаја кајмак и пршуту и сродио се са мештанима сад оће све то да сравни са земљом. Наједном сви оће ( нико неће Хоће) једни другима све да сравне и побију. Па пизда вам материна она ненормална и кретенска. Тада се десила трансформација људи јер је окружење било ненормално па се и ненормалност размножавала.

 

Данас у Србији дешавају нам се трансформације из зла у веће зло док народ покушава да од понуђеног зла бира мање зло. И све се јебено врти у злу! 

 

Данас видим клинце мојих година пред почетак распада Југославије. Ја сам тада као млад дечак гледао свет кроз рокенрол, лепе женске, спортове и креативност. Ови сад клинци гледају свет као маторци деведесетих, да га прегазе, изгазе и покољу. Ова данашња омладина што се облачи у црна одела и тура на очи мрке погледе су неуспеле издркотине маторих црвених буржуја. Ови млађи што фанатично верују у Српску цркву су исти они матори ЈНА официри који су љубили слику Тита па су после исту ту слику заменили Туђманом, Слобом и Алијом. Све је то идентично и у другим покојним републикама покојне Југославије. Данас Србијом владају синови црвених буржуја који су у име народа грабили све себи. Сада ти синови под плаштом национализма стварају терен за своје синове који из генерације у генерацију долазе све суровији и глупљи. Трагично је то да се дешава још гора трансформација јер још гори су у већини наспрам оних других са различитим погледима. Сетите се моје приче на почетку овог текста када од Косјерића до Београда вијају изувене ноге и вијају смрдљиве чарапе по вагону. А чим се преседне у воз за Загреб сви се обују јер у том возу седи већина пристојних. И ово нема никакве везе са причом дебила ево овај велича Хрватску. Нема то везе са тим, причам вам како смо изгубили пристојност а са њом и једну државу за којом се плаче и данас дању.

Када пристојност ослаби простаклук коло води. Пристојан човек не нарушава никоме слободу, мишљење, успех, приватност и све оно што би требало да краси једно културно и цивилизацијско друштво. Код нас у Србији а и у осталим екс републикама нема више пристојности која би зауставила међусобне мржње. Пристојност даје и добре политичаре, свештенике, функционере, раднике, шалтерске службенике, зидаре, спортисте и навијаче. Простаклук све то анулира и претвара у хаос који је данас на жалост наша свакодневница живота...

Сећам се у средњој школи седели смо на одмору у учионици. Наједном су сви почели да вичу '' Идемо на Плитвице ''. Нисам ни знао где су Плитвице, нису ни они знали али су викали јер су гледали ТВ. Исто тако негде у неком малом месту у Хрватској су неки ђаци још голобради викали да иду негде у Србију да нешто поломе. Нико тада од галамџија није ни био свестан да им је та учионица била последње уточиште младости и лудости. Када смо изашли из ње почели су да нас купе и облаче у ратне рите турајући у руке дуге цеви. Свуда исти клише, свуда по покојној Југи исти сценарио. Простаклук је добио својих пет минута и остао ево већ многе деценије. Двадесети век смо напустили крваво а у двадесет и првом смо још глупљи и простији. Од мислећих људи постали смо млатикурци који баљезгају о нечему а ништа о томе не знају. Као онда у учионици што су сви викали да иду на Плитвице не знајући ни где су ни што би ишли. Када је прва крв пала на фронту све је отрезнио шамар стварности али тада више излаза није било...

Данас Србијом владају они који су до јуче клали и јели свињетину да би данас свима причали како су они вегани и воле животиње. Пред камером цокћу цвеклу а иза камере лебац мочају у претоп...

Идемо на Плитвице маму ли вам јебем ону ненормалну...