Колико кошта ова борба?

 

Неко вече сам седео у неком свом ћошку собе анализирајући колико ме је све ово коштало што сам писао и говорио јавно? Да ли је вредело и да ли још увек вреди заступати истину, опште добро, правду итд. У дубини душе и даље ме нека сила тера да пишем и говорим а са друге стране умор тежак ко слоново дупе сео је на моја плећа. Тешко је балансирати између воље и безвоље. Воље имам али она се тешко избори као кад упаднеш у живо блато па ти сваки корак тежак и уложиш превише снаге да би прешао неколико сантима. Безвоље имам на претек, она се тако лако креће и подмеће све могуће изговоре да више нема сврхе говорити. 

На пустом си острву, насукан на обали где живе два кокоса и гомила песка. Посматраш пучину надајући се броду спаса али га нема. Око острва круже ајкуле да те поједу. Двоумиш се да од два стабла једина на острву направиш сплав и бућнеш се у воду како би препливао морску пустош. Ако исечеш два стабла једина на острвцету нећеш имати више ни хлада од врелог сунца ни кокоса да ти пруже течност и мало хранљивих калорија. Сплав може да ти се распадне! Можеш да плуташ данима без капи слатке воде. Може свашта да ти се деси. Да ли да будеш сведен на острвце које ти је једини услов да преживиш и да се надаш случајним бродовима или да одлучно кренеш у зјапећа уста морских дубина? Е такав је осећај људи који пишу и говоре критички против лажи, обмана, криминала, политичара и сл. 

Тешко је данас заступати објективност јер ретко ко од политичара данас хоће да ради опште добро. Опозиција те сада воли али кад дође на власт постаје ти очас посла непријатељ јер када напишеш оно лоше што ради одмах си им непријатељ. Неће да се сете шта су говорили као опозиција и како су критиковали оне који су владали, и никако да схвате да понављају исту грешку. А онда бивша власт почиње да те воли јер је опозиција. И тако све у круг...

Три шлепера увреда могу да искипујем што се сакупило ових година. Каквих само гадости нисам чуо о себи и какве будалаштине нису измишљали. Бранећи своје сујете били су спремни да ме прогласе од лудака до убице итд. Временом сам научио да све те њихове приче заправо не вреде ни пишљива дувана. Није битно шта се прича него ко прича. И на крају сам постао потпуно равнодушан на Косјерске алапаче које имају анус на глави а усне на дупету. Немам ја кад да се бавим таблоидним сокачарама. Нису само жене алапаче, мушкарци су постали гори...

Када сам почео да пишем на Мислионику један пропали политичар из власти рекао је '' Ма ко чита Ивана, он је мизеран ''. После месец дана морао је да поједе сосптвено говно јер је Мислионик плануо са посетама и све време се о томе причало. Мислионик је дуго времена био непријатељ број један за сваку власт. Заправо тај непријатељ сам био ја својом главом и ако су све време покушавали да је замене. Било је уцена разних врста. Чак је један пријатељ почео да ме саветује да престанем да пишем јер је њему непијатно да слуша како ме пљују. Ја сам му тад рекао а замисли како је тек било Исису Христу када су га шибали, пљували и распели и поред свега што је народу даривао. Тог Исуса сви ви славите до душе на божићне празнике уз печено прасе, на васкрс, на разне друге светковине. Е тај Исус којег славите како се вама навре чинио је опште добро човеку а тај човек га је на крају убио бирајући лопова за слободу а за распеће Сина Божијег. Е тако се данас живи у Србији, бирају се лопови а распињу праведници...

Било је претњи да ће ме иза ћошка сачекати и пребити. Било је претњи да ће ме убити као пса. Било је свега и свачега. Неки су правили лажне фејсбук профиле са мојим именом и покушавали да ме срамоте. Неки су под лажним профилима причали о мени као да сам најгори човек у Србији, као да сам последњи олош. Све сам то прегрмео и пронашао те ликове који су на листи чекања да ли да их једном сретнем или да их оставим да живе у свом трулежу. Превише је стизало пљувања а на прсте признања и захвалности. Али то је што је и ту нема поправке више...

Године иза мене биле су бурне. Гледао сам директан пренос пропасти неких странки. Гледао сам из првог реда стварање СНС-а од стране ДС-а. Гледао сам и комедију која је уједно и трагедија. ДС да би скинуо са власти у Косјерићу ДСС створи од СРС-а СНС. СНС на крају склони на исти начин ДС са власти а СНС-у се придружи ДСС којег је СНС скинуо са власти. Е после ДСС буде опозиција СНС-у али крај приче...Збуњени сте? И ја сам јер је људска глупост немерљива...

Данас смо ту где јесмо. Нигде смо...

Људи су побегли у своја четири зида. Неповерење може да се опипа у ваздуху. Превише разочарења у бројне вође, покрете и протесте. Параноја се препородила у Србији. Све је сумњиво и све је намештено. Сјајна тактика да се говна одрже на врху. Ми који смо пиштали улицама вароши сматрани смо лудацима. Шта бре ови хоће кад је нама сасвим добро да немамо ништа. Онда је стигла корона која је разбуцала све породице. Страх од смрти је произвео бројне глупости. Инат према свему заверама се досољава, параноја блиста. На крају бројни су укопани и попом опојани.  Расуло здравства и јебена немоћ да помогнеш. Људи беже од тебе као да си преносник смрти. Ни саучешће да ти изјаве, ни да ти дају бар формалне утехе. Нигде никог тих дана када је смрт покуцала на врата моје куће. Тада сам схватио да је крај и да више нема никог осим ретких који ништа нису могли да помогну али су бар били ту да саслушају. Сетио сам се када ме је власт Милошевића прогањала па кад је једини покојни Бошко Рогић дошао на праг моје куће и рекао мојој мајци: '' Ја сам стар, немоћан, ништа вам не могу помоћи али сам осетио потребу да дођем и пружим било какву утеху. '' Тај деда је био последњи херој правде, последњи прави инат и саборац. Бошко Рогић је за мене остао херој једног времена када смо могли све да променимо на боље али нисмо јер смо се превише бавили продајом образа...

Ево промиче јануар ко брзи воз у Јапану.  Време тече и не стижем да га испуним квалитетним садржајима. Једноставно си ту где јеси и ништа променити не можеш. А промене се не дешавају појединцима већ масама. А данас на жалост царују глупе масе. И доста је било писања на ову тему. Читамо се у некој другој причи која ће доћи спонтано или неће...