Преиспитивање једне душе...

 Ове године решио сам да Христово рођење дочекам сасвим другачије. Желим да избегнем клише и традицију јер ми је исувише чудно из године у годину да славим рођење сина божијег заклавши свињу и одсекавши дрво. Некако ми логика говори да то није исправно ма шта већина мислила...

Када се носи бадњак од тачке А до тачке Б а ова задња је црква. Та светковина више личи на параду пијандура и петардаша. Бадњак у том моменту испада већи од самог Христа. Људи крену у колонама, џандрљају о свему и свачему, пуцају и лочу врућу ракију. Онда се дрво спали а попови вичу '' Колко варница толко кољевки '' или '' колко варница толко парица ''. Дагле у самом паљењу бадњака изводи се бајалица. А онда креће ватромет као да су Кинези у питању а не Хришћани. После тога кад се испију литри вруће ракије свраћа се у кафане. Онда крећу по неким кућама имитирања животиња, бацање пшенице јер кажу да се ваља, дакле опет бајалица. Сутрадан се комада печење и креће слање порука са већ излизаним честиткама које су осмислили давно и претворили у гиф анимације. Сви се поздрављају са '' Христос се роди '' а ти одговараш ваистину се роди. Да родио се и то је историјски тачно. А да ли је поздрав '' Христос се роди '' заиста верујући или је клише обичаја? Искрен да будем веома је мало верујућих...

Као мали дечак за мене је Божић био попут бајке. То је био онај осећај испуњености и љубави. Сећам се добро када је снег падао полако а пахуље су биле као лишће. Био је то Божић који шапуће тајне и подарио ми је уши да их чујем. Но, како човек одраста све постаје глувљи да чује шапате духовних поука. Док си дете чистоћа душе те испуњава али како стариш све се више удаљаваш и прљаш.

Свестан сам да је црква исувише јака установа све док сам Христос не сиђе и поново не полупа трговце у храму његовог Оца. Свестан сам постао да су молитве које читамо само читања а не умно везивање према Богу спасиоцу. Свестан сам постао да свако сагледавање ван зацртаних оквира зове се прелест јер ако подигнеш главу можда ћеш видети колико је заправо једноставан пут према Богу. Погни главу и даривај новац. Гледај кроз установу а не онако како ти Син Божији говори у јеванђељу. Јер док читаш Христово учење испуњава те нада и радост али кад се латиш молитвеника цркве ти се препаднеш и постајеш тужан пошто су молитве сведене на бесконачно улизивање и роптање. Увек сам се питао да ли је нормално да читам молитву у којој Богу спомињем да је он најбољи? Па то се подразумева али ако погледамо у дубини душе да ли је онда наш Бог сујетан па му морамо подилазити слаткоречивошћу? Па не морамо јер довољно је да имаш осећај поштовања према њему и да му верујеш. Господ види и зна наше срце и заиста не треба да му подилазимо слаткоречивошћу. Умилимо се Богу делима а не речима...

Престао сам одавно да служим цркви јер годинама сам осећао нелагодност као да нешто грешим. Црквени календари су заправо свешчице сујеверја. Не ради се тад и тад, јој куку немој палити веш машину црвено је слово. Па немој радити данас петка је пред ово, пред оно и тако до бесконачности. Значи још један јарам на напаћену душу. Некоме се некад на тај празник нешто десило лоше и то се одма разумело да је то опомена. И сад замислите тог светитеља који је за живота на земљи пролио реке суза за покајање и праштање да сад одозго наноси зло некоме јер ради на његов дан. Па нису светитељи политичари да наносе санкције. То су бића неизмерне љубави и славе име Божије.

Превише је паганштине у нашој вери и стичем утисак да је то велика кочница да верници спознају Бога. Много је  препрека и чини ми се да неко просто не дозвољава да спознаш пут ка Богу наметнувши ти бескрајна правила трпајући их на душу само да се не усправи. Ситуација  је таква да ћу навести један прост пример. У вароши је магла од раног јутра. Сунца нигде. Хоћеш да одеш на планину али ти непрестано говоре како је пут опасан и труде се да не одеш. Ако неко оде и попне се он угледа сунце и ведро небо. Када се врати у маглу нико му не верује и прогласе га лажовом или јеретиком. Одавно се држимо у незнању или делимичном знању таман толиком да могу са тобом управљати. 

Не знам што сам све ово писао али неки унутрашњи глас просто је вапио да изађе у овај текст... 

Чудни су путеви Господњи...