Причао бих ти о самоћи пријатељу мој...

 Причао бих ти о самоћи данима и ноћима. О четири зида која те суочавају са самим собом. О фотографијама сећања која те подсећају на живот и на стварност где више никог нема. Људи су чудни пријатељу мој, комадају те као гладне птице кад налете на комад хлеба бачен на плочнику. Створи се гужва око тебе када си им користан, када им ваљаш за њихове потребе. Оног дана када те задеси невоља нема их и ако си их својим рукама вадио из живог блата. 

Причао бих ти и вајкао се о свему како сам потурао своја плећа, образ заступајући немоћне и болне пред најездом људских предатора. Оног дана када сам и сам остао окружен чопором хијена да ме растргну ти пријатељи су купили кокице, сели на клупе и мерили време када ћу бити оборен. Ни један није скочио да помогне. Временом сам схватио видајући ране да то нису били пријатељи и да све што сам за њих чинио било је због моје човечности коју носим васпитањем и кореном породице. 

Дуго је времена требало да преболим оне који ме заправо никада и нису волели. Од тог тренутка сам схватио да је човек у већини случајева вук самотњак само зато што ретко ко може такве да прати у корак ка врховима планина. И није та самоћа толико страшна када је прихватиш као лек од отровних људи, она је видар, зидар твојих нових почетака и окретања новог листа. Четири зида око мене су заправо били моји учитељи који су ми без и мало сажаљења предочили све моје слабости. Ни сам Бог те не би са тим суочавао да си слаб. Проведе те кроз депресије а депресије су хор птица злосутница које ти на уво певуше да је све пропало. Тек када схватиш да је све пролазно па и сам живот на овој земљи почињеш да се растерећујеш свега оног што те је вукло ка блату. 

Ко сам ја? 

Пише ми у папирима да сам Иван Стефановић Србин православне вере. Тако је одлучила средина у којој живим. Кум ми је изабрао име а вера се добија у наслеђе. Име ко име ту је где јесте а вера ко вера може да се зове како хоћеш. Ко верује у суштину вере тај више се не осврће ни на омеђијане њиве, ни на мишљења већине, ни на име вере. Све што више корачаш ка вишим пределима духовнох напретка схваташ колико  религија вуче за косу, трпа ти на леђа све већи терет како не би изашао на врх и угледао Бога. Служи нас, служи нашу веру, покоравај нам се и увек си грешан, смрдљив, никакав. Када скинеш уларе са очију угледаш стварност и никад се више таквима не вратиш...

Самоћа је изродила бројне свете подвижнике драги пријатељу мој. Нису они били са светом уз гомиле тапшања и хваљења. Бежали су у пећине и самовали суочававши  се са самим собом. Када су победили сопствене слабости и разрешили се веза ка материјалним стварима ослободили су душу. Такви ослобођени људи спознали су суштину живота и угледали су самог Бога. Да су се облачили у златне одоре, мантије украшене свиленим концима лако би успели да напредују у титулама и стекли пуно материјалне користи. Живели би у пролазном животу лепо и опуштено али уједно и завршили са позивом да служе Бога и себе ослободе стега. Зато су свети људи бежали у пећине јер та четири зида која те притискају са свих страна неумољиво истискају из тебе све заблуде и грешке. 

Ако те је задесила самоћа прихвати је као дар и прилику да научиш ко си и како треба корачати даље кроз живот. Видео сам једног самотњака који живи далеко од  од људи. Његове очи су врата универзума. Те очи блистају од среће и потпуно надвисе његову уџерицу у којој живи, исфлекане панталоне и окрпљен џемпер. Када то приметиш код тих људи знај да си и ти препознао суштину живота и да си на корак ближи крају пролазних ствари које су те до јуче вукле за косу у смрдљиву каљугу...

Ако се будеш препорођен враћао међу свет, више ти не могу ништа јер увек ћеш препознати људске хијене и никада са њима нећеш садити тикве...