Сећања у старој кутији...

Мрцвари се јануар док кровови плачу низ олуке. Снег се топи низ улицу док га хладнокрвно дробе точкови аутомобила. Отиче и мој поглед низ улицу док ме посматра иза ћошка пас Живота. У даљини ритмички чује се воз како добује о шине као там там бубњеви. На врби џоња једна сова као да је на мртвој стражи да не наиђу пољски мишеви. Отресам цигарету док ветар вија дим од дувана правећи вртлоге као слободни уметник. Тишина... 

Сабирам мисли код  капије коју сам сам направио прошлог лета. Ту се налактим за три минута ћутња. Бацам цигарету у сливник и спорим се корацима враћам  у своју собу, моју пећину где су зидови обложени књигама. Две гитаре висе на тој једној страни и глуваре као некад моје друштво на ћошку улице под уличном лампом. Ћуте тако оне као да не говоре, као да су се споречкале око нечег. Ћутим и ја тражећи погледом наслове књиге која би ми испунила време пред спавање. Некад ухватим себе да претурам кутије у којима су оне ствари које ретко кад затребају али греота да се баце. Постоји ти неко неписано правило да нешто чуваш и никад ти не затреба али кад решиш да то бациш колико сутра баш ти треба. Нашао сам пар кликера из младости. Ту је порцулански француз са којим сам се шепурио у друштву. Их колико сам само са адидас патикама направио рупа петом. Нашао сам пар ролни негатива осмомилиметарског филма. Нисам паметан како то да дигитализујем. 

Неки дан сам пронашао фотографију из првог разреда основне. Јеботе какви смо били лепи, неискварени, несташни. Учионица старе школе која је срушена давно. Још чујем шкрипу дасака пода и видим оне излизане ексере у њима. Кад је одмор тада се чуо стампедо низ ходнике док даске тутње као да иде крдо бикова а не ђака. А кад час почне не чује се ништа осим некад наше драге учитељице Јулке Пашић кад дрекне на наше несташлуке. За казну руке иза леђа четрдесет и пет минута. Ми смо већ у старту имали милитарину обуку а не ко ови клинци, све ушушкано, сме свилено. Сећам се кестења које смо скупљали из неког разлога. Биле су нам пуне торбе. Никад ништа са њима паметно нисмо урадили осим што смо се по некад гађали. Скоро сам видео, чини ми се једног лета, деца краду јабуке да би се њима гађали. Ми смо крали јабуке да би их јели. Времена се променила. Ми нисмо били клинци брзе хране, доступних енергетских пића. Наш шећер био је преко јабуке или оних великих крофни из школске кухиње. Е једино ако си баш баксуз да ти западне нека велика али пуна ваздуха ко данашња кесица чипса. Ми смо све време трчали. Имали смо кондиције за извоз. Дођемо кућама, ручамо, завршимо домаћи па опичимо фудбал. Онда после неког времена чујеш мајке са прозора Ивооо, Драганеее, Сашаааа... Сећам се једног афоризма који је вероватно настао из тог доба неког клинца који је рекао: '' Е друштво, морам да идем на ручак, ћале ће да ми сере ''. 

Претурајући те кутије у којима су оне ситнице које је греота бацити налетиш на неке успомене. Пиштољ ћоравац и то Италијански. Нашао сам кутију каписла Унис Победа Сарајево. У тим кутијама сам пронашао и мој први фотоапарат Смену 8. Болно сам пронашао и пикадо набовши се на врх прстом. Па су ту шурикени које сам секао лимарским клештима јер тада су нинђе биле тренд. Ух кад се сетим романа Нинђа од Дерека Финегана и колико сам само прочитао догодовштине белог нинђе Леслија и његове Сумико и ортака Табаска Пита. Јеботе нисам заборавио ликове. Волео сам много Алан Форда али у клињарском периоду живота Микијев забавник и Политикин. У петом разреду основне сам читао упоредо Зан Греја и његове вестерн приче али и књиге Јукио Мишиме. Ух што сам ја знао да шарам тематику читања. Гутао сам литературу као жедан пустињак воде. На дрвету сам направио кућицу и ту читао Жил Верна '' Пустоловине капетана Хатере ''. Прочитао Библију, Куран и Манифест. Артур Кларкове књиге сам обожавао. Све сам ја волео осим лектире. Е људи моји лектиру сам презирао из неког разлога. Није ме занимао Николетина Бурсаћ ни дружина Пере Квржице, ни Мирко а ни Славко. Једноставно моје унутрашње биће то није хтело. Када бих писао шта сам све прочитао е ту би морао да издам једно десетак опширних издања па на крају би и то прочитао. 

Сад се смејем сам себи. Почео сам тему писања размишљајући о малој књизи песама Џинија Штулића а дошао сам до детињства. Приче су вам попут воде која увек нађе свој пут ма колико ми хтели да је укротимо. Сећања су заправо неки рестарт система који ти сабере вијуге. Сећањима се вратимо у бит нашег постојања. Негде у одрастању изгубимо компас и у већини случајева изаберемо погрешну страну. То кад се деси заборавимо ко смо били и шта смо маштали неискварених мисли и чистих очију попут звезда на небу. А сва су деца анђели док их ми старији не преобратимо у нашу веру која је препуна компликованих ствари и на жалост сулудих...