Добра стара времена ( 2 део )

 На помисао да наставим серијал '' Добра стара времена '' у глави ми је запевушио Балашевић. 

Једном смо садили липу

стари Несторов, госпон Чеда и још један.

Био сам нов у том стрипу

комшијин мали ког су пустили да гледа. 

Стари Несторов потпаливши коров тад ми рече: '' Ти си млад, 

ти ћеш доспети за тај хлад ''...

 

 

 

Можда ми је сету и песму пробудио стари ас Драгиша наставник. Често смо седели и причали о његовим временима која могу у књигу стати. Задњи пут када сам га видео био је јеко болестан и слаб али из њега је и даље говорила громада од човека. Не могу да вам опишем колико сам само био богат човек причајући са оваквим људима. То су били узори, дисциплина и ширина погледа. Такви су нас подизали на ноге и научили да се на њих дочекамо ако нас неко сапне... 

 

Мој пријатељ, мој саговорник, моја размена мишљења био је Мирољуб звани Мирза. Са њим сам могао причати о свему уз његову чувену ракију карамелицу коју још осетим у устима. Отишао је једног дана залупивши врата видно уморан од свега. Као да је видео безумље света које нас чека. Сабрао је све и измерио одлучивши да оде заувек са ове луда планете. Недостаје ми и данас дању мој Мирза...

Видео сам пуно бољих дана у животу. Проводио квалитетно време са квалитетним људима где смо заједно делили позитивну енергију народу. Били смо фабрика смеха, комедије и врцавих опаски на сцени. 

Временом су драмске секције изумирале а имала их варош чак две. 

Чобанијаде су временом постајале све блеђе и слабије. Како је смех на лицима јењавао тако су и Чобански дани постајали нешто налик фушерају и отаљавању. Бележио сам лица публике и у њима видите колико има живота. Били су то дани када смо шетали, поздрављали једни друге. Знали смо и да се препиремо око политике али никад нисмо ишли на крв и нож. Поштовали смо једни друге без обзира ко је какав дрес носио. Ова фотографија је забележила један тренутак који се више никада неће вратити. Као да смо се тих година опраштали са друштвеним животима. Као да смо се изиграли пред затварање у четири зида данашњице...

Били су то последњи ђачки дани. Момчадија пуна снаге није ни слутила да ће нас први дан након краја школе обући у маслинасте униформе и метнути у руке пушке. На то су нас нагнали они који су у нашим годинама веровали у братство и јединство. Кад су остарили решили су да им ми палимо Југославију. Дабогда поцркали душмани! 

Имао сам сан да дечацима у име моје генерације уместо пушака стављам у руке гитаре. Да их усмерим ка стваралаштву које ће надахнути друге. Радио сам то из све љубави и снаге. У тој деци посађена је музика, широки погледи и сопственост. Још увек су своји, посебни, слободни...

Нашу варош посетио је премијер Србије, Воја Коштуница. Око њега тискали су се сви живи па чак и они који ће постати функционери најгоре политике. Тискали су се радикали који ће постати напредњаци, тискали су се новосрбијанци који ће се ујединити са напредњацима. Оног дана када је Коштуница напустио политику распала је се и једна солидна прича у Косјерићу. А његов ДСС се претворио у политичку депонију...

У међувремену нека дечурлија је порасла и стасала у људе. Напустили су Косјерић трагајући своје снове које овде никад не би нашли ни остварили. Данас су то спортисти које увек поменем са поносом...

Бројни клинци су отишли. Неки су покушавали да стварају али не сади се жито на ледини. Да су остали зарасли би у коров колотечине...

А борили смо се свим снагама против зла. Носили смо своје животе поносно. Пркосили кордонима полиције, трпели уцене, претње локалних џукела из СПС-а. Бранили смо једни друге и наш чопор био је све већи и већи па смо хијене сатерали у ћошак. 

Није било лако трпети зло које ти сваки дан прети над главом. Деценија борбе беспоштедне. Култура, урбани рок клинци, школовани људи, уметници, радници, сељаци отерали су џукеле са власти. А данас у овим врeменима никад више џукела. Победили јесмо али нису нам дозволили да их до краја сатремо. Та грешка скупо кошта Србију па нам се вратила троглава аждаја из самог ада...

Затвори очи пријатељу стари. Сачекај, нека те понесе сета. Чућеш кораке руље и гласне жице неустрашивих људи. Око њих штитови као ограда око њиве а пендреци попут кочића. Покушавају да им направе тор да не мрдају. Али руља није овца, зајебали су се пријатељу стари, мислили су да смо овце али нису видели вукове. Осећаш ли стари мој како срце убрзава ритам. Јебено смо били јаки и несаломљиви...

А сад отвори очи стари мој. Тишина дави. Стварност аветињска. Зло се вратило и прави патроле око наших јазбина. Вребају нас у мраку и отимају из чопора. Осетиш их на километре како смрде подлошћу. Јебо нас дан и кад смо оставили политичарима да заврше револуцију. Матер им вашљиву...

Чујеш ли ово ништа како надјачава ово мало нешто? Чујеш ли стари мој прдеже из уста за говорницама? Чујеш ли како цокћу и врте главом бивши дани. Прекорно нас гледају календари наше борбе. Осећаш ли смрад стида који лебди у ваздуху? Притиска ли ти душу ова загађена атмосфера моралних посрнућа? Мене дави сваки дан и нема тренутка да попусти. Кренуо бих стари мој поново као некад али чопора више нема. Ево ме у пећини, жигају ме старе ране и све се надам да ће чопор доћи око ватре коју ћемо понети у ову тмину...

Тако ти је мој стари... Јебо ти све ово...