За трећу смену...

 Мој први акорд на гитари научен је уз Балашевићеву песму '' Живот је море ''. Био сам у то време под заставом '' Неки нови клинци '' који су хтели да кажу нешто музиком. Кроз песме Балашевића ушао сам у свет прича, писања и музике. Затекла ме је вест да је Ђорђе Балашевић умро. Оде још један уметник, писац, беседник. Сиромашнији смо за једног великог Ђорђа који је бројне генерације тешио стиховима од изгубљених љубави до освајања девојака па до наше свакодневнице.

Ђоле нас је учио да:

 свашта се роди у мутној води,

 лукава мрена и глупави смуђ,

 караш и бандар, лопов и жандар 

               и рибе што живе на рачун туђ.

Пропутовали смо као клинци уз Кристофeра црног сина читав свет. Ђоле нам је то на свој начин препричао како је Кристофер Колумбо са бродом отишао низ пучину мора: 

Досадио Шпанском краљу стално један исти свет. На Колумба избор паде да начини преокрет. Није стиг'о да се снађе већ му утрапише лађе и рекоше: ''Нађи континент ''. Није знао да ће сасвим промашити линију, да ће наћи Америку све тражећи Индију... 

Мада нам је објаснио да је живот море, пучина црна по којој тону многи што броде. И можда због то што сам растао уз ову песму моје срце није плашљива срна јер се не бојим велике воде. 

Времена која памтимо Ђоле нам је оставио у песмама попут фотографија које чувамо у албумима. Сви ми који смо ишли у војску вазда нас је Ђоле погађао речима наше стварности. А тога јутра сам стигао путничком класом, па кући са станице часом кроз баште и пречице знане. А у војсци сам стекао друга до гроба и хроничну упалу зглоба, сувенир на стражарске дане...

Ђоле је био виртуоз да ниже риме које су биле савршенство. Говорио нам је о слободи, вредностима и ако су га вазда хтели приграбити под своје скуте, он је био човек за све људе слободног ума. Могу многи да лају за Ђолетом али он ће све нас надживети песмама. Сада верујем да га је дочекао Кемо и да седе за столом док Ђоле у римама препричава шта се дешавало од како је Кемал Монтено напустио свет. Ту су и Гаги Николић, Милена, Мира, ма сав тај свет уметника који нам је чинио животе лепшим. Полако нас напуштају као да је евакуација. Као да долазе те неке мутне воде да нас подаве. Као да бог узима своје гласнике да их не би каљао у блату које нам долази а ми то не видимо још увек...

Могао бих да вам овде пишем цео дан стихове Балашевића али то урадите сами. Ваља мало да се окрепите његовим речима. Али за крај оставићу вам његове стихове песме '' За трећу смену ''. Могао сам и '' Кад одем '' али неки унутрашњи глас ми каже да је баш ова та која треба да буде за крај приче о Балалашевићу. 

 

Видиш ли где сам то сад, у ком сам добу?

Чудне ми птице, да знаш сновима језде.

Јер још сам сувише млад да мислим о гробу,

а већ сам сувише стар да бројим звезде...

 

Чујеш ли где сам то сад, у ком сам добу?

Зуји и прети кроз ноћ, дрхти к'о кобра.

Немој да начињеш сад озбиљне теме,

дођи, скупи се ту и буди добра... 

Па наспи још једну, за вечите кривце,

за балансере,

не бој се имам ја приличан цуг.

Наспи још једну, за уморне ливце,

за пролетере,

вечерас трећа смена враћа туђи дуг...