Живот једног блогера у Косјерићу...

 

Моја прва писаћа машина изгледала је попут жртве неке природне катастрофе. Слова су мало ишла у криво а и често се заглављивала. Куцао сам са два прста па кад промашиш он упадне између тастера. Било је то време почетком деведесетих крајем прошлог века. Писао сам песме, разне неке приче. Тражио сам се у стваралаштву. Од малих ногу сам волео да чачкам по техници, па сам иза куће правио ласерски топ од дрвета и ко зна којих још дрангулија. Касније сам схватио да то тако баш и не иде. У мојој кући никад се није причало ни о вери, ни о национализму. Али мене је привлачила нека сила да се занимам око ње. Па сам некад седећи мајци у крилу питао кад ћемо кући гледајући у звезде. Комшије су биле пренеражене. И данас дању гледам у те звезде са чежњом као насукани морнар на пустом острву. Цео живот осећам да сам насукан на овој планети Земљи где ме вребају непознате звери. Кад мало боље пробистрим сећања, све време мог живота, од малих ногу ја чезнем за тим неким мојим домом који очигледно није овде где живим. Не нисам ванземаљац, није ми се слупао 9.3.1972.г. свемирски брод. Можда је у мени нека исконска енергија која ме упорно зове сваки пут када се отуђим од ње. 

У мени не може мржња да преживи. Мој имунитет према таквим осећајима као што је мржња бурно реагује и надвлада је. Када неком опростим што ми је починио зло као да ми се скине неки терет са плећа. И трагајући за оним нечим исконским у себи као кад човек тумара у подруму па проналази заборављене ствари, ја сам за живота пронашао нека своја интересовања. Борилачке вештине у којима сам досегао бројне видике и кроз које сам још боље научио мудрости живота. Голубарење као дечак сам заволео одједном. Љубав према животињама ми је природна од малих ногу. Фотографија ми се увукла у кожу још од првог разреда основне школе. Музика, ах та музика чудесна ухватила ме за руку и водила по романсама, тугама, радостима и бунту. Наставник музичког Младенко натерао ме је да певам до, ре ми фа, сол, ла, си, до. Био сам јако стидљив дечак. Када сам то отпевао он ме само помиловао по глави. Можда је тај додир притиснуо неко дугме у мени па је музика запевала. Гитару сам добио од сестре. Врат дебео, жице дванаестице. Крваре прсти али и уши мојих укућана док сам учио Емол, Амол. Када сам успео да певам и уједно свирам све је после постала магија. Писао сам стихове, стварао музику. Сазревао сам уз бројне бендове и соло уметнике. Читао сам књиге као манијак. Био сам гладан и жедан знања. Нисам ни слутио да долази неко мрачно време које ће прве кораке једног младића зауставити у свему што је сањао...

Распала се Југославија. Распало се друштво које је несвесно срљало у крвави рат. Мој живот а и мојих вршњака био је попут неког ко стоји на сред залеђеног језера где лед почиње да пуца. У том метежу свако је скакао до најближе обале. Шокирани распадом, појавама мржње, ратних поклича, политиком нашли смо се у расцепу. Била су то баш мучна времена моје младости. Побуњен, бесан на све те појаве био сам лака мета наивности. Појавом странки много нас је видело излаз из мрака и начин да вратимо светло. Ја сам ушао у СПО. Свидела ми се та прича Вука Драшковића. Слободна и јака Србија која не прича како ће до Токија да успостави своју територију. Човек је тада био идол многима. Временом сам напредовао у тој странци, био секретар одбора, касније члан окружног одбора итд. Била је то неко време добра прича све док Вука нису пребили на мртво име. Од тада СПО је кренуо низбрдо. Кад почне од врха све да се распада онда се то одрази и на локалне одборе. Напустио сам ту странку пун неке туге, издаје и несхватања појединих ликова. 

Јако је глупо да се венчате за странку у стилу док нас смрт не растави. Не знам ко вам је усадио такво глупо размишљање. Најбитнији сте ви у свему томе. Ваши ставови морају бити пречи од неке странке. Оног дана када вам странка ради нешто супротно од ваших начела, напустите је. Врло просто и једноставно. Данас се прича као онај је цео живот социјалиста, добар човек, свака му част. Не он је будала! Ако је добар човек како је могао да буде у таквом друштву које је касапило своју нацију? Друга је прича када ликови прелећу из партије у партију само да би се одржали на власти. То јесте глупо. Али ако напустиш странку јер није више компактибилна са твојим погледима то је сасвим исправно од тебе. Данас се провлаче приче како сам ја тај неки који је био у свим странкама. То је толико наивно патетична прича локалних прдежа да само показује интелектуални ниво њихових схватања. Оног дана увидевши да ми политика уништава живот и да мало фали да се претворим у политичара пресекао сам све нити и заувек је напустио. 

Мислио сам да ћу кроз странке успети да поправим квар. Да ћу кроз њих увести поново светло у наше животе. Било нас је таквих али су нас избацили они који желе да командују струјомером. 

Писање сам ретко кад запостављао. А када сам увидео да имам пуно нагомиланих песама, прича морао сам некако то да сместим на једно место. Готово у трену синула је идеја да направим блог и да се он зове '' Мислионик ''. Име алудира на светионик који усмерава бродове да се не олупају о стене. Све после тога је историја. Прво су почела исмевања, мало по мало изненађења а онда бум - трас Мислионик постаје веома читан блог. Све то вама изгледа некако лако, бајковито али пут до данашњег тренутка био је горак, тужан, мрцварен. Наједном писање постаје непријатељ број један! Претили су ми да ће ме убити као пса. Да ће ме обогаљити у мраку. Да вам не причам колико увреда попут лажних профила који су хтели да ме компромитују итд. Свашта сам преживео уз Мислионик. Зато када ме неки данас сврставају у тастатурне јунаке мало ме и заболи као човека који је прошао голготу пишући критику на рачун власти. 

Мислионик је константни притисак на власт. Он не ради само од избора до избора. Он ради сваки јебени дан у години! То прво схватите па онда ме сврставајте у неке ликове који седе и пишу а неће да се прикључе онима или овима. 

 Збуњени сте јер не тражим ништа за узврат. Не треба мени радно место преко неког. Не треба мени ни парче хлеба да умирим црева. Оно што ја хоћу је да се створи здрав друштвени живот где се развија плодно тле за све креативце. Где нема политичких благослова. То је све што желим а то је мој идеал. А скоро ме је један политички магарац назвао пропалим идеалистом. Да је среће да ти идеали нису пропали, и он, и ви, и ми живели би данас растерећено и гледали би како да проведемо викенд негде. Не би се бавили усраном политиком, не би трошили животно време на разне пропалитете. 

Не знам што сам ово написао јутрос. Дошло ми нешто. Инспирација кад те дрмне не пита да ли си слободан, свратила би мало у госте. Она улети, тражи кафу, тражи ручак, ма баш је неотесана...