Побеђен сам...

 

Признајем, нисам одржао обећање да нећу пратити збивања локалних избора у Косјерићу. Не вреди, не може човек да буде равнодушан према лицемерју и љигавим појавама. 

Нема ништа од нас и наше будућности. Све је драги моји грађани купљено и подмићено. Ово постаје токсично и све што више човек анализира политичку сцену Косјерића бива у опасности да ће застранити у бесу неправде. 

Не могу више...

Победили су! Има их превише. Из дана у дан откриваш лажне пријатеље, подметачине, пљувања. На мети си свих јер им реметим намере. Намере им нису добре али ту више ништа не може да се спречи. Прегажен сам. А коса ми се дигла на глави када сам претурао текстове од првих дана Мислионика. Јебем ти живот па ово траје деценију. И уместо да поштење и одговорност јачају, заправо они све слабији. 

Србија је кренула у своју пропаст и ту више нема помоћи!

Бориш се за опште добро и прогласе те олошем и ништавилом. Слађи су им криминалци, дражи су им слугерани. Све је боље од нас који немамо длаке на језику. Па време је да се дигну руке или да одем на дужи одмор од свега. Мој проблем је када кренем истраживања то радим темељно. Док откривам повезаност политике уједно и страдам. Гадно је када откриваш истину јер налетиш и на оне које сматраш за пријaтељима. Постаје из дана у дан мучно...

Повлачим се!

Не обећавам да се нећу вратити али идем на одмор. Нека се народ игра избора. Доста је било ове приче. Не могу више да филтрирам токсичност коју упијам истражујући отрове друштва. Дошло је до замора. Ма шта серем, победили су, разбили ме. Надгласали буком, кикотањима, торокањем и осталим методама провинције. 

Од данас идем на паузу. Једино ако будем баш морао да се огласим јер враг не спава. Али ево признајем, победили су! Чак се и не љутим. Дао сам све од себе за опште добро и нисам у томе успео. Надјачали су ме.

Желим вам свако добро...