Отишао је мој Брко...

Миленце, цин цин, звонцек, брко, бркајло... Еј бре знаш ли ти пријатељу мој ко је био Звонко Давидивић? Не знаш? Па ево да ти кажем да сам живео са легендом чији су бркови употпуњавали његов врцав хумор али и ону доброћудност поштеног човека. Био је сјајан глумац, волео је музику, писао је песме, био је риболовац, травар, знао сијасет неких печурака, вазда читао неке књиге. Један од првих чувених Манусоваца, ди џеј који је форсирао Еди Гранта па макар се то публици и не допадало али то је после било заправо урбано. Већина ових старијих ће ти пријатељу мој млади причати о њему кроз разна сећања. Али ја желим да ти испричам причу о Звонку, мом бркајлу онако како сам живео са њим. 

 

Био је то продуховљен човек које је упијао доброту и чинио  много добрих ствари за многе не очекујући да му то ико узврати. Није волео сукобе, свађе, препирке. Као да је био тужан када види те појаве међу људима. Тихо се молио богу, праштао је свакоме са осмехом на лицу. Све је Звонко претварао у смех и расположење. Са шеширом на глави и брковима био је јединствен. Па добро брко што носиш те вунене чарапе на те папуче и идеш у град? Миленце, да зине насађена господа а и фурам свој фазон. И оде бркица у варош са све шареним вуненкама на ногама. А што је волео да прави гестикулације као да у њему проради дух Зорана Радмиловића и често сам у његовом хумору препознавао Зорана и Нушића са оним баналностима Монти Пајтона. Преко Звонка сам упознао групу Квин и остао у тим звуцима и дан данас. Ишао је у Будимпешту на њихов концерт али о томе нека вам причају Гавра и остало друштво.

Његово сажимање бића доживело је оно за чим је маштао од малих ногу. Да ће упознати љубав свог живота која ће имати црвену косу. Првим доласком код мене Са Зокијем Џимом и Жељком профом када смо певали Звонко је упознао моју сестру црвене природне косе. Све после је била она бајка коју виђамо у романтичним филмовима. Били су до краја живота затрескани једно у друго. Честа су ми били инспирација да пишем љубавне приче и песме. Нераздвојни, никад засићени једно другим живели су уз бројне сурове препреке у љубави коју је смрт раставила. Човек који је био весео, пун оног здравог хумора наједном је постао тих. Када је његова Драгана умрла почео је и он да умире. Видео сам у његовим очима стихове песме '' јелени умиру сами ''. И ако је био сјајан глумац овога пута није баш вешто скривао туге и ако је знао да извали добрих штосева на искуство само да би моју забринутост заварао. Мој брко почео је да се осамљује. Затицао сам га јутри како седи, пуши цигарету и ужива у песми птица. Као да је упијао последње лепоте ове наше природе. Није свако могао да примети да га туга убија из дана у дан. Еј, бре, после четрдесет дана како му је Драгана умрла умире му и рођени брат Зоран. То су ударци који остављају дубоке ране на срцу. Све је кренуло ка крају овог путовања нашег Звонка. Затицао сам га како гледа у фотографију Драгане. И ако сам ја покушавао на све начине да га орасположим ипак он се осетио као последњи самац на свету јер није то то без моје љубави... Често је знао  да каже за његову Драгану '' Мој анђео ''. Када је Звонку јуче позлило падао је снег. У тој Баба Мартиној мећави јурећи аутом до дома здравља нисам ни наслутио да је то наше последње заједничко путовање. Утрчао сам са колицима у амбуланту и предао га у руке лекару. Изашао сам напоље, снег пада на моје врело чело које се усијало од бриге. И наједном нека тишина а у мојим грудима осећам да Звонково срце стаје. Попнем се на степенице и видим медицинско особље како се лавовски бори за живот мог Звонка. Тада сам рекао мом ученику Срећку који нас је довезао да је мој Звонко готов. После неких десет минута тако је и било. Отишао је мој бркица заувек. Једва је чекао да изађе из тела и душом потрчи ка својој души Драгани. Да, мени је тешко, туга се слива по мени као највећи пљусак икада. У грлу кнедла али наједном нека смиреност ме обузима. Као да нека невидљива рука додиром каже '' не брини, добро сам, срећан сам ''. 

Те вечери ока нисам склопио. Нема оног Звонковог '' лаку нооћ дјецо ''. Стално смо се тако зезали. Данас сам кувао кафу и махинално приставио три. За моју мајку, мене и Звонка. Горко сам заплакао јер нема више Звонка да каже '' Оооо хвала Миленце, па нисте требали ''...

Мени је мој Звонко био најбољи ортак на свету и најбољи брат икада а заправо ми је био зет. Ову тугу коју ми је смрт приредила узимајући ми сестру Драгану и мог Звонка носићу до краја живота а вама ето да оставим цедуљче које је Звонко посветио Драгани после њене смрти...