Рутина тужног човека...

 Јутрос ми је дан почео  Ђолетовим стиховима: 

Ношен дахом сна долетео је црни голуб на мој длан. Зашто ко да зна ал то сам јутро дочекао уморан. Ко да сам и ја летео с њим, крилима тешким оловним и видео свет иза златних облака...

Суморно јутро растеже се лењо низ улицу. Пошао сам у варош по намернице. Могао сам свратити одмах ту лево али сам продужио даље. Тек по неки пролазник са маском на лицу ком очи гледају у далеком правцу. Загледао сам људе не би ли их препознао. Кренуо сам низ варош па преко моста и срео пар формалних поздрава преко пута. Можда сам трагао за здравим разговором или сам само тражио себе у прошлим данима среће. Не умем то да вам објасним и ако помно трагам у данима самоће. Покушавам да проникнем у те дубине и суштине и да ли стварно има истине као што се прича вековима кроз мистериозне поруке. Нигде никога...

Ма гласније то Ђоле! 

О загрли ме сад, јако најбоље што знаш. И немој црној птици да ме даш. Ма не, не брини, проћи ће за трен ја сам само мало луд и (по Ивановом) изгубљен...

 Свраћам у продавницу носећи црвену корпу од пластике. Загледам производе који ми ништа не значе. Упорно се дерњају на мене пароле да је баш та конзерва најздравија али је не констатујем. Уморна касирка можда ми се и насмешила али маска све је сакрила. Ногу пред ногу идем према кући тамо се увалила одавно туга као незвани гост. Надам се да ће коначно схватити да је досадна и да је време да оде. Улица моја празна је често па и овог трена нигде никога. Ту је пас Живота вазда расположен па један другог поздрављамо. Он мени АВ ја њему ћао Жиле. Иде ми добро са животињама одавно. У дворишту јагорчевине изашле из земље питајући се где су они људи што живеше овде? Рекао сам им да су отишли заувек и поручили да останете и даље тако лепи цветови. Моји другови дивљи голубови иду пешице замном. Хајде, хајде бандо перната ево мало кукуруза за вас. Љубоморна креја имитира сокола али провалили су је ови мангупи па више не беже да би она дрпила које зрно. 

Него шта ћемо Ђоле ево пада ноћ. Не слежи раменима него запевај у складу са временом: 

Уплаши ме сјај милион свећа кад се небом попали. Где је томе крај, за ког су тако дубок зденац копали? Зашто се све то дешава, да ли човек ишта решава, ил смо само ту због равнотеже међу звездама?

А кад падне ноћ и спусти се на кров па прозори кућа чкиље кроз ролетне. Е тада си само свој као код иследника преко пута. Седиш у судници, публика је дошла из слутњи. Иследник вади дебелу књигу са масним насловом '' 1000 зашто ''. Час питам себе, час одговарам. Час сам неустрашљив, час сам само плашљив. А онда у тој игри скочи онај трећи, најзначајнији ја из духовног света па лупи шаком о сто и питања престану а и одговори. Онда те хвата умор кроз сан, лежеш да заспиш. А сутра долази нови дан и нове борбе, нове расправке са самим собом и наравно она књижурина са '' 1000 зашто ''. 

Мада можда све би било другачије да ме загрли сад најјаче што зна...