Кад ја тамо а оно међутим...

 

Од како сам изгубио посао 2015.г. Тражио сам га непрестано у складу са својим способностима. Свуда су врата затворена. Моја критичка реч коју пишем овде на Мислионику коштала ме је превише. Власти су од мене стварале лик који је црни ђаво. И томе не можеш да се одупреш али ни да станеш да се бориш. Свестан сам био свега да ако уђем у тај ринг нема више спуштања гарда нити бацања белог пешкира. Остаћеш до последњег атома снаге у борби...

Никад нисам тражио нити ћу тражити милостињу. Такав сам човек. Можда је то и грех бити толико поносан, можда није ни сам више не знам. Покушавао сам да оснујем клуб борилачких вештина али џаба, сви покушају су пали у воду а данас тек за то не постоје ама баш никакви услови. Таман када је почела лепа продаја фотографија ето ти државе за вратом. Намети су ненормални па се то више заиста не исплати радити. И данас анализирам ситуацију смирене главе. Од губитка посла сам све покушао да покренем како бих имао свој неки посао и ни у чему нисам успео јер просто нема услова за људе попут мене у Србији да опстану. Ја сам васпитан да будем поштен али како ствари стоје то је данас кочница успеха. Неки су ми говорили па иди бери малине. Да то би могло бити решење. Ти Иване иди бери малине док ће одређена клапа да лешкари на државним јаслама и говори како смо нерадници. Та иста клапа те остави без посла па те онда прогласи нерадником. Па предивно зар не? 

Мрзи ме да набрајам шта сам све до сада радио. Себе сам пронашао у професионалној фотографији одавно. На жалост држава се побринула да и то не може да функционише. Уложиш у опрему, кренуо посао фино и за веома кратко време држава и то заустави па онда схватиш да је у Србији просто немогући бити свој. Све што градих они стуцаше. Ја један корак а они ме гурну пет уназад. И тако ево већ шест година. Могао сам да прихватим игру у политици. У томе сам могао да успем веома брзо. Али моралне вредности, васпитање хтели су да експлодирају у мени на саму помисао да уђем у ту игру. Одустао сам од тога јер ипак, лепше је умрети чист него као говно са парама у џеповима. 

Некада сам радио радијске рекламе, ко зна колико хиљада реклама, лудих идеја, откачених сценарија. Али и то је пало у воду. Све је толико мизерно наплатити да се више не исплати радити ни арчити опрему. Иза себе имам много успешних радијских емисија. Неке су остале ушле у легенду наше урбане средине. Неко време сам радио решења за графички дизајн али и то је пало у воду. Чак сам хтео и да продајем фотографије наше лепе природе али џаба. Све је обезвређено и потцењено да човек просто дигне руке од свега...

Због разних кретена који су из пакости градили лаж данас сам просто непожељан. Остах нерадник, лезилебовић, незналица, овакав и онакав. Ма ја сам вам говно од човека али то се изговара као оно ма душа од човека. 

И шта сад?

Па у овој борби поноса, изубијан неуспесима, препрекама, подлим сплеткама већ једва стојиш. Питање је времена када ће судија прогласити нокаут.  Све се ради на томе да ипак мораш да савијеш главу, да радиш оно што не волиш. Да идеш са горчином у грлу на посао и трошиш своје животно време сећајући се на све оно што си сањао да будеш. Али тако вам је то када живите у држави која ненормално личи на неки пакао. Али што је најгоре, неће те ни послови које не волиш јер си проглашен за државног непријатеља, лошег човека преко викара сваке власти. 

Коначно је пао!

Да, да, да. Већ се спремају ватромети и прославе, Иван Стефановић је готов. Долијао је и он. Црће гладан и тако треба! Удрите ђубре, организујте хор грохотних смејача да ми се у лице смеју. Иване бедо, Иване крпо. Ено га онај нерадник, паразит повикаше запослени преко странке. Ено га онај говнар поносно викну сакупљач капиларних гласова. Пропаде онај нитков ускликну лопов. И тако ред за редом грохотни пајаци обавише своју свету дужност да се попишају по Ивану Стефановићу. 

А Иван Стефановић пије кафу и цокће над овим чином. Боже опрости им јер не знају шта раде...