Ко сам ја друже комунисто?

Јуче сам имао прилике да пластично видим стварно стање нашег народа. Један човек очито љут на све а посебно на мене што пишем критичке осврте, почео је да провоцира. Он је ратовао, бранио државу а шта сам ја радио? Па онда каже да ми нико не ваља, ни ови, ни они. Па још каже да је комуниста а шта сам ја и ко сам ја?

Веома је жалосно подредити свој живот идеологијама партија. Та сврстаност нас кошта живота. Те партије су нас увукле у рат јер оне су и на оној и на нашој страни. Та припадност и сврставање под странке је заправо један тужан живот људи којима је у генима порив слободе. Да је среће било никада не би ни ратовали једни против других. Сад када метци не звижде око главе ми ратујемо једни против других у сопственој држави и то сврставајући се на политичке партије. То је трагедија нашег народа...

Ко сам ја?

Човек сам човече који би да живи у нормалном друштвеном уређењу. Да ради и заради од својих руку и свог знања. Да ми посао не ометају криминалци, незналице, ваћароши. Да ме не уцењују за гласове, за подаништво, да ме пусте да живим као човек. Да ме не салеће политика на сваком кораку. То сам ти ја друже комунисто. То што кажеш да ми нико не ваља није истина. Оно што ја вазда пишем су критике на појаве оног лошег. Ако не постоји друштвена критика власти онда не постоји ништа. Ако не указујемо на опасност и ако не упозоравамо јавност, чему онда границе морала, чему закони, чему уопште уређен живот? 

Питаш ме ко си ти? Ето то сам ти ја. Само човек који жели да има од својих руку хлеба. Човек који жели опште добро јер кад нема тога ето нам срвставања, ето нам нарушене равнотеже у свему. Да је среће писао бих о лепотама природе, писао бих како се људи смеју, како су заједно уредили животну средину, писао бих о томе како млади људи по Косјерићу стварају креативни живот. Описивао бих пуне улице среће. Приметио бих како клинци у парку свирају гитаре, како неки уметник на платну слика Скрапеж, како породице шетају насмејане. Писао бих о викендима наше Косјере где се људи безбрижно забављају. Писао би ја друже комунисто о свему оном што смо имали а сада немамо. 

Шта сам требао да урадим па да будем по твојој вољи?

Да се сврстам на неку страну и да гурам лажи да ћемо ово, оно а заправо ништа не можемо? Да пишем измишљотине како се Косјерић опоравио под влашћу актуелне власти? Није, ево га у још горем стању. Косјерић општина је на самрти. Ништа се не лечи, ништа се не предузима, све се своди на личне интересе оних који су у власти. 

Немам ја корист од ових јавних осврта и критика. То је моја грађанска дужност. Радим то у нади да ће се пробудити општа свест и савест. Зар је достојно ово јучерашње гласање у Косјерићу? Народ је обезвредио оно највредније што има као народ једне државе. Народ продаје своје гласачко право најгорима у друштву. Па то је трагедија наше Србије. То је толико срамота да ће нас смрад исте удавити. 

И на крају ове приче. Ја сам ти друже комунисто по твојој сврстаности само један човек затечен безнађем које нас окружује. Жао ми је оних прелепих села које сам годинама посећивао, фотографисао. Доста тих наших села преко мојих фотографија било је на Националној Географији. Доста света видело је наша села баш захваљујући мени а ти ме оптужи да мрзим село. Знам, љути си на све а ја ти дошао као кец на дест. Разумем те потпуно...

Волео бих да доживим и видим својим очима како се наша Србија, наш Косјерић престварају у једно одговорно и креативно друштво. Волео бих да видим мир и срећу у људима на улицама. Волео бих да видим како се бринемо једни о другима и да наша једина застава буде брига о општем добру.

Док то не схватимо ја ћу бити непријатељ којем нико не ваља... 

У међувремену гледам како да нађем излаз из кризе која није   мојом кривицом ме задесила. Увек сам радио поштено и све гледао кроз поштење. Никад ми није био проблем кад погрешим да то и признам. Ево ме сам сам, тренутно не видим излаз, не предајем се и ако су бројни окренули леђа. На својој кожи осећам последице накарадне политике у Србији. Али то је мој проблем, кога је више уопште брига за неким...

Данас кад је човек у невољи народ то помаже кликом на тужне смајлиће и то ти је то друже комунисто...