Морамо научити поново да волимо...

 Када се мир Божији усели у твом срцу, гледаћеш сваку птицу, онај лист на грани што га њише ветар са благословом. У овом свету буке човек тражи мир у погрешним уточиштима. Његов мир је да има довољно новца а новца никад доста а и они који га имају непрестано хоће још. Такво уточиште је као да у пустињи пијете слану воду. Гасите жеђ а све сте жеднији...

Јутрос сам био после много година на јутарњој молитви у нашој лепој цркви у Косјерићу. Народ стоји, прекрсти се, неки метанишу, неки стоје. Разног је ту профила људи. Неко се познаје, неко само из виђења, неко никог ту не зна. Нема ту ни много народа. Како свештеник заврши молитву, на брзака се људи причестише, неки се вратише јер су закаснили, изгледа да је нестало причеста. Да ли је неко садејствовао у молитви и покајању или је причест сведен само на изузимање мрсне хране не знам али много недостаје беседништва, пастирства у нашим црквама. Одржи попе беседу, народу утехе треба, народу треба Христа као мелем за душу. Можда ћеш у недељу то да радиш али не греши духовни оче, из твојих уста беседа мора све време да тече и да живиш кроз Христа. Не понашај се оче као службеник општинске управе, ти си пастир, вођа, духовни пут, саслушање невољника, прекор грешника, смирење уплашених. 

Превише смо збуњени у овим временима где те салећу искушења на сваком кораку. Никад више нису били потребнији Христови беседници који би били као светионици у мрачним обалама мора. Зашто наши попови ћуте, зашто у њима нема Христољубиве срдачности, зашто су се претворили у пуке формалности? 

Морамо почети поново да волимо једни друге иначе нам спаса више нема драги мој народе. Опростите ми на речима али ко сам ја да те речи спречим ако ме терају да их вам пустим? Шта сам ја но мали комарац што зунза наспрам орлушина какви су били наши просветитељи. Али некад Бог да и нама малима да се боре за истинску веру. Морамо кренути у пачију школу љубави. Да кренемо од нуле како се воли брат, сестра, комшија, познаник на улици итд. Нешто нам се десило па смо се окренули сами себи а морамо признати да и нисмо неко друштво. 

Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. ( Јеванђеље по Јовану )

 

У овим тешким временима окрећемо невољницима леђа. Плашимо се смрти као да не знамо да је смрт неминовна. Почели смо да сахрањујемо најмилије без помоћи комшија, без речи утехе, без икакве бриге једни о другима. Бежимо, склањамо погледе са невољника. То није добро драги моји, то нису манири нас Хришћана. Отуђени смо једни од других као никад до сада...

Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином.        ( Јованова прва посланица)

 

Вера без дела је мртва вера. Узалуд кадите куће, славите крсне славе, причешћујете се ако дела немате. А дела су спасење! Зато морамо научити поново да волимо једни друге. Да се бринемо и помажемо да људи не умиру сами, да људи не гладују, да се невољници не плаше. Ако то не радимо наша вера је само мртва вера и ништа више. Упамтите то јер је истина и само истина...

А ви Оци духовни, пастирства више међ' народом, а мање тарифа, мање угађања својим телесима. Ви сте изабрали пут пастирства па онда то и радите јер ко ће ако нећете ви? Будите овом народу лекари душа па зар вама мора то да се каже? Омилите народу Христа па ће и цркве бити милог појства и учесника на молитви а не само пуких посматрача...