Ја то онако...

 Обриси мојих сећања досежу у последње дане среће. Били смо расположени, јаки, маштовити људи. Наши разговори били су препуни здравих погледа. А онда нам је живот почео да комада друштво. Нестао је мој пријатељ Мирза и чини ми се да од тог дана креће епоха безличног времена. Не сећам се када сам задњи пут седео и причао а да је то било квалитетно проведено време. Моја седења са Мирзом била су препуна врцавог хумора, прича о свим темама живота. Њега више нема, остала су сећања. Данас сам био у његовој кући. Причао са његовом Дацом. Уз кафу за неких пола сата премотали смо наше губитке и констатовали да је живот једноставно стао. Моја вољена сестра изгубила је битку живота, нестала је заувек. Та празнина зјапи као аветиња и усисава ме тугом. Кућа више није она кућа нити сам ја више онај Иван. Окрпљен са свежим ранама покушавам да се вратим у живот којег заправо нема одавно...

Суочио сам се са самим собом. Погледао сам у лице смрти, видео таму пакла и депресивне руке што ме вуку ка дну. Нисам тражио помоћ, сам сам се ухватио у коштац са аветима које су хтеле да ме оборе са ногу. У тој борби видео сам призоре потресне. Дечака који губи оца у раним годинама и који мора преко ноћи да порасте у одраслу особу. Видим те немаштине, проблеме које сам некако успео да изнесем вољом кроз живот. Ех та проклета смрт вечито те прати као сенка и вреба тренутак да заскочи...

Видео сам младића како упорно дозива анђеле борећи се са демонима који га сатиру на сваком кораку. Није се одрицао истине, правде ни доброте. Све што је покушао други су стуцали крвнички. Све идеје отимали су му и приказивали као своје. Данас тај дечак посматра овог већ у годинама човека који је уморан, угруван и разочаран. Чуди се како је време брзо прошло и на шта он личи. Сведен на то нешто мало које и данас дању желе неки да отму. И тако ће бити све до смрти.

А време безлично као цвеће од пластике нити мирише нити расте, нити вене. Све је стало осим времена које пролети па ти недеља дође чини ми се одмах после уторка. 

А где је живот? Не знам више ни сам. Као да је спакован и конзервиран. Колико још времена има то само драги бог зна...