Голгота једног народа...

 

Мој деда већ дуго оре небеске њиве што би рекао у песми Ђоле Балашевић. Заправо моје деде и бабе одавно су на небеским пределима. Деду Уроша очевог оца који је бранио државу од фашиста убили су комунисти јер није хтео да буде члан партије. А деду Драгојла  мајчиног оца стрељали Немци на Буковима. Још је деда Драгојло покушао да побегне али повика Србин: '' Онај вам утече '' и убише га фашисти захваљујући том неком лику са Дрмановине. Тако ми је бака Станимирка причала али никад није хтела рећи ко је био издајник. Обе баке, Борика и Станимирка одгајиле су саме мноштво деце. Носиле су ту голготу до краја живота. Борика очева мајка морала је због комунистичке идеологије да живи са муком а Станимирка због фашистичке идеологије. Ја сам само упамтио баку Станимирку, а друга бака Борка ме држала у рукама као бебу али нисам је запамтио. 

Била су то времена када је народ подизао разорену државу уз разгласе народно ослободилачких песама. У име слободе, у име народа нико није слутио да ће се створити екипа црвених буржуја. Касније баш та екипа још једном је разорила сопствену државу. Господа другови у већини случајева поседују јефтино купљене народне фабрике. Сада су газде а оне одмазде су закопаване два метра под земљом јер мртва уста не говоре...

Никада нисам васпитаван у кући да делим људе на нације или на богате и сиромашне. Добар човек је добар човек и то је сасвим довољан критеријум за поштовање и сарадњу. Неки дан сам пролазио поред Косјерске цркве па ми пред очи створи се слика старе шкрипаве школе. На њеном месту су стамбене зграде а испод њих можда лутају још увек духови немирних ђачких ножица које трупте низ дрвене степенице за време одмора. Сећам се једног наставника како је рибао мог школског другара јер му је из мајице испао крстић на ланчићу. Тада му је рекао да иде код попа па тамо се школује а не овде да носи те заостале реликвије. То ми се урезало у памћење када је тај дечак црвенео од стида. И тада се сетих Исусових речи у јеванђељу: '' Пустите децу, и не браните им да долазе мени, јер таквих је Царство небеско '' - Матеј 19-13. А са друге стране сви су тог дечака гледали као да му је наставник пронашао пакетић дроге. И ако премотамо филм из тог доба у данашње време када је крст постао модни детаљ а пакетић вутре као ужина, запитам се да ли смо сами изазвали данашњи пакао где је све посрнуло? Олако смо се одрицали свега појавама идеологија. Данас смо комунисти! Супер! Нема Бога? Нема Бога? Прекосутра доће нам нова идеологија. Одлично! Ми смо небески народ! Јабоме! Ми смо небески народ, србенде и православци! Од Тополе, од Тополе па до Равне горе! Запеваше бивши комунисти вешто сакривајући истетовираног Тита на десној мишици руке. 

У општем расулу наше голготе враћам се мојим дедовима и бакама. Они су само орали њиве и хтели да им никне пшеница да би од ње живели. Морали су мотике да оставе и лате се пушака да бране државу. Врате се из рата, са радошћу хватају се мотика а онда их покупе и убију неки нови војници. Деду Драгојла фашисти покупе са њиве. Одведу на Букове, он покуша да побегне али га изда Србин и убију га са леђа швабе. После на споменику комунисти напишу да су ту стрељани комунисти. Какви бре јебени комунисти, то су били мучени сељаци испуцалих дланова и блатњавих опанака са ораница. А са друге стране оне Ваљевске, мој деда Урош бранећи отаџбину од фашиста, преживи али га после рата врло брзо убију комунисти јер није хтео да буде члан КПЈ ( Комунистичке партије Југославије ). Деда је дао заклетву краљу и отаџбини и није мењао заклетве као чарапе. Обе баке исту муку деле. Много тршаве и мршаве дечурлије у кућама. Рмбај, гладуј да деца порасту. И обе баке су то успеле! 

Данас као њихов унук сагледавам садашњост наспрам тих година. Фамилија је у неку руку уфитиљила. Нема нас много, умиремо а млађарија се расула по свету. Са очеве стране ту млађарију скоро и не познајем. Некако се то десило да се прекину некадашње посете, дружења. Зовнемо се само да обавестимо ко је умро коме.  Са мајчине стране само једна фамилија која је вредна поштовања остали су окренули главе одавно из неких својих разлога. И када сагледам све од времена мојих дедова па до времена у ком сам сада, схватам да су животне вредности из деценије у деценију падале. Све што смо сејали сада почињемо да жањемо. Све време смо живели неким превртљивим животом. Од честитих смо се временом претворили у превртљиве. Час смо били верници, час смо били комунисти. И ево данас смо више партијашки људи него што смо нормални грађани. Заправо ми смо сами себи корен одсекли и запалили га. Сада само причамо како смо ми ово или оно. Ми смо заправо народ који је изгубио себе али и народ који се одрекао Бога. Ми смо народ идолопоклоништва и то се види сваки дан. Нама један Господ није довољан, нама вазда требају господари којима ћемо се приклањати. Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...

Заменили смо Христово заједништво љубави са бројним партијама где се повинујемо малим лидерима. А лидери нас завађају а ми се здушно свађамо и ширимо мржњу зарад чега? Зарад партија које служе за богаћење појединих рђавих душа. Нека нам је просто и нека нам будућа поколења опросте што ће се сећати својих предака који су одсекли сопствени корен и окренули леђа Богу а вазда су дробили да су велики верници и Срби...

А деду Драгојла одрука србенда, ено утече вам онај! И окупатори га убише. А таквих издајника се накотило и сјатило у Србији да више не видим начин да добро победи ово зло. Колико само костију лежи под земљом убијених у име народа и правде. Колико је само костију под земљом да би се преко идеологије обогатило? Нека нам је проста душа и нека нам се смилује Господ...