Иван са радија...

 Остао сам упамћен као Иван са радија. Чак и данас после толико година од како радио не постоји, људи ме препознају као Иван са радија. И радија ти ја не радија остао сам Иван са радија. Колико је радио био у то време популаран крајем деведесетих да ми се десило када сам био у неком селу да ме људи гледају као да сам  Здравко Чолић. Е то је онај Иван са радија. И кад проговорим са њима одмах видиш онај осмех. Била су то времена када сам снимао по селима невољнике. И кад мало боље размислим наше свакодневнице већ деценијама имају више невољника него нормалног живота. Мени је најинтересантнији догађај у мојој радијској каријери био када сам радио сатиричну емисију '' Чекајући петак ''. Сваки почетак емисије почињао је добар дан, вели мени Моша Пијаде, Иво оћемо ли? И тада ме жестоко нападне СУБНОР. Тада сам наставио да их све зезам па сам тај напад описао да ме нападају вампири па можда је Шешељ био у праву за онај колац у Кући цвећа... 

Мој колега Милета Јанковић - Мићко некада давно радио је активно афоризме. Један је остао упечатљив. '' Због коња спао сам на магарца ''. И тај афоризам и њега и мене и остале колеге је описао у правом смислу. Ми смо временом због коња спали на магарца али после смо због магараца спали на ово што сад јесмо. И што је најтрагичније, магарци данас коло воде па су коњи испали мање зло у друштву...

Екипа Радио Косјерића била је шаренолика али и креативна. Много је имена учествовало у тој причи која се на крају завршила срамно. Где смо данас? Нигде смо! Креативце убила је политика и поробила их. Данас смо осуђени да радимо оно што нисмо волели а одузето нам је оно што јесмо. Свој посао смо радили предано и то је имало ефекта у мотивацији младих људи да препознају у себи таленте. Тај Радио Косјерић имао је племенито постојање да промовише културне вредности. Временом су се гомилале политичке креатуре или конкретно речено сељачине ( не мислим на село и сељаке већ се жаргонски изражавам )које су почеле све више да нападају програм радија. Један бастион културног садржаја и инфоримисања који је пружао омладини и своје емисије да их они креирају како мисле, постао је трн у оку бројних политичких глупака. Нападали су нас свим могућим средствима. Где вам је зарада, нико вас не слуша. Појачај Џенарику, појачај 106, јеба ли вас забавњаци, пуштај трубаче. Законски радио је био културно - информативни медиј за пример и понос али наспрам тога имао си гомилу сељобера у властима којима се гадио наш програмски садржај. И на крају сељобери су победили. Убијен је радио, ућуткане су културне вредности, мотивације младих, промоције креативних и објективне информације. Живела победа уз гроктање и прдење повикаше политички сељобери. 

Гашење медија попут Радио Косјерића, Србија је отворила широм врата шундовима и јефтиним садржајима. Културо еве ме! Тада је кренуло заглупљивање младих, прогон усправних и мислећих, тада је кренула колективна хипноза затуцавања. Пројекат је успео. Погледајте изборе и изборну свест народа. Све вам је ваљда јасно...

Поносан сам на део живота где сам се борио за културне вредности. Поносан сам што сам део животног времена потрошио на младе људе који су хтели имати рок бендове, неки свој фазон. Поносан сам на ту борбу. Али због магараца спао сам на јебем ли га сад шта...

Е поздравио те Иван Стефановић. Који Иван? Ма онај са радија. Ааааааа Иван са радија, знам ко је...

Та препознатљивост је печат времена да си нешто добро радио и да си остао упамћен због тога. То побеђује сваке злураде ликове који су свим силама покушали да обезвреде нечији рад. Они су нестали, нико и не зна ко су али ето нас са радија још увек знају и препознају...

Немам појма како се појавила инспирација за ову причу али ето испричах вам је...