Шетња кроз варош са Душком Трифуновићем...

Мислио сам да се звери боје ове ватре која траг ми прати, а сад носим како ми га скроје - по мени се ништа неће звати.

Раном зором одзвањају стихови Душка Трифуновића у мислима уз специфично певање Бебека. Петак освануо тмуран док се на хладном ветрићу њишу цветови из кутија на тезгама. Сивило над вароши парају дречаве боје цвећа што носају жене не би ли украсиле балконе. У згужваном југићу трешти масни народњак док му стакло на вратима придржава црвени шрафцигер. Дере се југић на пролазнике, тачније Митар Мирић '' Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине ''. Пркосни распали југић одаје реалну слику наше државе. Распадамо се, буџимо оно што имамо али нам нико ништа не може. Док ходам низ тротоар офуцаног асфалта и прескачем рупетину пуну воде, југић полако постаје тиши. Можда нам нико ништа не може али не можемо ни ми више ништа. Прихватили смо крнтије као неминовност, прихватили смо закрпе као модни декор. Сматрамо да је нормално да се једни енормно богате а други сиромаше. Баците југа под воз па нек пева до миле воље...

Заблуде сам престао да бројим, немам коме да се вратим кући. Докле певам, дотле и постојим, пријатељи бивши и будући памтите ме по песмама мојим.

Пролазим поред Дома здравља посусталог лекара којем треба озбиљно лечење и трансплатација нове опреме. Идем ка гробљу и код капије широм отворене дочекују ме мермерне плоче са именима. Стари споменици измешани са новим. Ови нови постају све већи кич док стари и даље имају свој неки шмек културних периода наших живота. Загледам имена, године и стварам приче о тим неким људима који су некада постојали. Гробље се проширило на жалост многих. Овде је све готово. Муке, разочарења, туге, радости, осмеси, надања, планирања, све је ту завршено и никада се више неће вратити. Не постоје репризе, не постоје ти тренутци једног времена који могу да се врате у садашњост. Остају сећања нас који смо још увек живи. Полако избледе ликови, њихови животи, дела итд. И ми бледимо као живи из дана у дан. Нестајемо забијени у четири зида као да очекујемо неку неман. Ћутим, гледам, ћуте и гробови. Знам да све на крају овде дође када живот прође. Овде стављамо тачку једном заувек. Поздрављам се традиционално са преминулима '' видимо се '' и враћам се у варош. А варош мало живља од гробља. Изгледа да смо одавно ставили тачку на будућност Косјерића. Покој му души...

Уместо закључка ове приче, остављам вам стихове Душка Трифуновића...

 

Повлачим се у самоћу,

тамо где су људи мога кова,

тамо где се тешко живи ноћу,

од тишине и опасних снова.

Дигао сам руке од скандала,

од прошлости и погрешних жеља,

од лепоте извора свих зала,

од љубави и пријатеља.

Повлачим се а остављам људе

у њиховој заблуди од злата,

да ме нађу кад и њима буде

закуцала самоћа на врата...