Моја свакодневница у четири зида...

 Недостају ми птице, онај ветар што по шуми игра јурке. Недостају ми дуге шетње по брдима и она самоћа што те суочава са самим собом. Но, време је такво да све мање можеш да бираш оно што највише волиш. Дуге шетње и боравци у природи због фотографисања су одложени до даљњег. Окренут сам сток фотографији. То су вам разна креативна решења која усликавате на белој позадини или другим бојама. Простије речено то вам је комерцијална фотографија. Ствараш бројна концепције у четири зида са непрестаним бљескањем блица. Да би једну фотографију тог типа урадио потребно је пуно времена. Од саме идеје до финиша прође некад и по три до пет часова. Прво треба погодити светло на објекат који ћеш да фотографишеш. То није само један клик и готово, то су кликтања и бљескања све док не оствариш најбољи контраст, оштрину и угао. Е тек онда креће посао. Све то пребациш у рачунар, одабираш која фотографија може да иде даље. Подесиш неке ситнице и после тога крећеш на другу обраду звану исецање објекта да би са њим могао после да радиш бројне варијације у дизајну. Што би наш народ рекао '' типав посао ''. Али то није све! Креће досадно, мучно убацивање фотографија на сајт где их продајеш. Мораш на прост али врло упечатљив начин да опишеш фотографију на Енглеском. Онда мораш да укуцаваш кључне речи због претраге клијената који би да је купе. Очас посла прође осам часова а некад и више. Можда би било све брже да је интернет бољи. А онда чекаш да ли ће ти та компанија за фотографије прихватити фотографију. И тако сваки дан...

Леђа зезају јер се сваки дан кривиш у неким ненормалним позама како би ухватио идеалан кадар. А напољу огрејало сунце па ти природа зове али џаба, мораш да радиш и зарадиш који динар. А неизвесност ти је над главом. Имам и даље мало фотографија на сајту а да бих се пробио на тржиште мораш бар имати више од пет стотина фотографија. Куку наопако! И тако сваки дан бар десетак дневно фотографија радиш, обрађујеш и шаљеш. А време пролази као блесаво. Не знаш на чему си ни да ли ће се исплатити оволики труд. Просто то радиш верујући да ће све бити добро...

Моји пријатељи већ знају шта радим па ме и не узнемиравају много. Знају да кад сам у креативној фази уопште се не јављам на телефон. 

Неки људи ми кажу: '' Фотке су ти сјајне али лако ти је када имаш врхунску опрему ''. Ја се увек ту насмејем. Да имам сјајан фотоапарат пуног кадра и добре објективе. Али студио ми је као цвећарница из Алан Форд стрипа. Ко ће бре да даје за један рефлектор најмање три стотине евра? Овако одем код Маткета, купим велике формате хамера папира са неколико боја и удри! Пошто неки кадрови морају баш из птичије перспективе да се раде а сталак за такву намену кошта да паднеш у несвест. Ја сам га направио од дрвене гредице. Избушио бургијом рупе, чак направио и навоје па сад то стоји на два моја сталка. Скаламерија јесте али обавља посао. Блиц мучени који је прошле године купљен полован не одмара. А изнад њега вија раширен бели кишобран који служи да омекша светло. Компликовано јесте за нас сиротињу али на крају финални резултат фотографије се ништа не разликује од оних који имају студио вредности на хиљаде евра. Зато је некако слађе када ти прихвате фотографију а ти знаш да си све створио својим рукама па и један дрвени сталак од старе гредице који су шлајфарицом обрађивао...

И поред ишијаса који се појавио због силних кривљења ради заузимања најбољих углова, мораш да радиш. Циљ је да што пре испуниш неку квоту фотографија да би иоле кренуо посао. Неком 300 фотки није много, али мени је то још увек далек циљ мада из дана у дан цифра се смањује.

 

Због свега овог што вам написах, немам времена ни да се осврнем на свакодневнице наше вароши па ни политике. По новчанику одмах знам да је све горе и горе, не требају ми новине да прочитам стварност. Још кад дође до креативне кризе па почнем да шетам по дворишту ко нека луда Наста. Па гунђам себи у браду. Па онда скувам кафу и узмем да читам књигу. И после ми сине идеја  за нешто. Али има ту и падова од кишобрана којег закачим па се све сручи на главу. Па што овај блиц не ради ј....бем ли му све. А онда схватиш да га ниси упалио. Па шта се ово не види ништа а онда видиш да ниси скинуо поклопац са објектива. Све су то неки гафови у креативној грозници који после буду јако смешни али у том моменту су врло нервозни...

 

И тако... А ви како сте? 

Донирај Мислионик.