Ни на небу ни на земљи...

Среда раним јутром у Косјерићу делује више мамурно него полетно. Крећем ка цркви не би ли поп очито молитву за кољиво. Стигло је и четрдесет дана од Звонкове смрти. Време лети безлично без и мало опуштања. Пристижу верници а чека их на сточићу гомила бочица са уљем, тамјаном итд. Шоп је спреман. Стојим, поп чита молитву искусно и рутински. 1500 динара за кољиво и 100 динџи за звоњаву. Као да чух стих песме Гаравог Сокака '' Имаш добар посо куме ''. Срећом моја је чаша и пшеница, ко зна колико би коштало да није. Излазим из цркве и добро ударим левом о десном ногом о тло. Ко је читао Јеванђеље знаће шта сам хтео рећи. А кад смо код кољива шта каже историја?

Кољиво или панаија ( реч Грчког порекла). кувана пшеница - белија заслађена и са додацима ароматичних зачина. Служи се у склопу Српског народног обичаја приликом слава, сахрана и даћа - помена покојника. 

Овај народни обичај је настао у паганству много пре настанка хришћанства. Употреба кољива одржала се преко цркве, према Грчком култу мртвих. Православље га је прихватило и канонизовало.

Од црквене капије чујем Бајагине стихове: 

Ово се тешко може назвати живот, а знам сигурно да није ни смрт. Ко медвед затворен у стаклени кавез, у напуштени зоолошки врт... 

Ово се тешко може назвати миром, а знам сигурно да није ни рат. И све изгледа потпуно нормално, а хладан зној ми клизи низ врат...

Кажи ми где смо? ( Ни на небу ни на земљи). Ово је место? ( Ни на небу ни на земљи ). 

 Палим пљугу ту код потока Лимца док нешто ргеса у кругу Елкок фабрике. Пролазим поред '' Народне библиотеке '' у којој најмјање има народа. Испуцали оранж стуб упорно стење јер изнад су канцеларије странки. Тешко стубе а? Питам га шеретски. Знам из искуства да је терет сваки дан све тежи и тежи јер се проблеми уопште не решавају...

Општина још није отворена, само што није да похитају својим ногицама вредни поданици власти. И данас ће да им дан цвета док увале у фотеље своја свилена дупета. 

Враћам се кући а и даље сам ни на небу ни на земљи. Неки дан држава рачунима одра ми кожу са леђа а и јутрос у име Бога и поп за кољиво. Дошла времена давања а ни мало времена да се нешто узме. Јер да би дао мораш имати а ако ћеш да имаш мораш и узети. Ни на небу ни на земљи...

Временска прогноза најављује кишу. Депресија задовољно трља руке за данашње дружење. Морам после у Пожегу. Можда ми се посрећи да видим нека насмејана лица и уверим себе да није све тако црно. Далеко је, далеко је Америка мој Милане Екатарино велика...

Кажи ми где смо? Ни на небу ни на земљи. У преводу по нашки, у пизди материни...