Ново време исто срање...

 Утихнули су телефони, умукли су пријатељи, нестали су сарадници. Дође тако време када те Бог суочи са самим собом. Прво ти покаже какав је пропадљиви свет а он обитава само на личним интересима. Тај свет у ком се вазда некуд жури је површан свет сведен на јефтина глуматања саосећања. Оног момента када у твој живот дође несрећа знај да ћеш остати сам. Такав је данашњи свет, такви су данашњи људи...

Онима што си здушно помагао сада си тема у другом друштву које се сабрало како би распредало о томе колико си грешио, колико си ово или оно. Нема нигде ни речи да си био нешто и да си у том времену помагао. Та сећања више не постоје јер их подсећају на њих док су носили ђутуре на леђима корист од тебе. Јер док они бише у невољи имали су тебе да им помогнеш. Сада кад си ти у невољи њих нема јер такви су данашњи људи. Себична мала створења са мантром дај, дај, дај. 

Сада си у арени али не на месту где је публика, сада си на борилишту. Узели су ти оклоп, штит и мач. Пустили су звери на тебе. Док се меркаш са њима голорук у публици се чује: '' Свеже кокице, свеже кокице ''! Нико да  добаци макар прут или камен не би ли некако побољшао ти ситуацију. Поједини довикују држи се! Бори се! А поред њих и мач и копље и штит. Нико ни да се сети да је то сада важније од речи. Представа је важнија од суштине. Суштину сви знају али то није занимљивије од представе. Падају клађења да ли ће те прво растргнути медвед или леопард. Да ли ћеш крварити и лежати беспомоћно док ће публика констатовати да се ниси баш нешто борио...

Симболика овог пасуса је јасна али ни то није више битно. Јер такви су данашњи људи.

Једног дана сваком дође онај дан који ти сруши све.  И од тог дана бићеш сам као и ја сада. Неће нико прићи да ти помогне. Све ћеш морати сам самцијат да поднесеш. Да ли ћеш успети да се дигнеш не знам јер и ја се још увек подижем...