Прича о нашој стварности...

 Ово је игра нерава. Свакодневна унутрашња борба између духовног и материјалног. Исцрпљујућа, беспоштедна некад поражавајућа некад блаженствено смирујућа. Тако се то дешава сваки дан и неће престати све до краја живота...

Када неког снађе несрећа само ће се он лично са њом суочавати, водити дуге борбе данима и ноћима. Нема ту помоћи од пролазних речи '' др'ж се, бори се ''. Прво што мораш схватити да је несрећа сурови пријатељ који ти оголи сва заваравања. У данима среће ти не видиш а и нећеш то да видиш кога имаш у свом окружењу. Али када те снађе несрећа јасно видиш право стање стварности. Ту се нађе пар пријатеља који одмах дођу и конкретно помогну. То су људи које мораш чувати за сва времена јер су конкретни пријатељи и који не презају ни од чега само да би ти помогли. Нису окренули леђа јер је непријатно, јер је тешко, јер пада снег или је дубока ноћ. Такви пријатељи су Богом дани и они су заправо твоја права стварност око које треба да посветиш пажњу.

Ласкавци су увек ту док је све лепо, где нема проблема. Ласкавци ће говорити оно што само теби прија или  њима. Ласкавци приликом проблема лепе речи олако окрену против тебе проналазећи бројна оправдања само да би себе оправдали. Ласкаваца нема нигде када ти гори под ногама. Ласкавце треба пустити низ воду јер ће те само успоравати у твојим замислима...

Пре су проблеми решавани са далеко више људи око тебе. Некад ако неко умре то се сјате сви да помогну. Данас је дошло време да ће људи умирати сами. Нешто се десило са свима нама да просто бежимо од саосећања, бриге и помоћи једни другима. Неко ће рећи да је то тако због ове короне. Не! Није због короне господо. Ова безосећајност је почела много пре а сада само долази до врхунца. 

Поделили смо се због политике. Политика нас је раскомадала. Онда нас је подељене почела да слаби. Па овако слабе довела да се осећамо немоћнима. Овако немоћне довела нас је до контроле наших живота. Контролом нам је ограничила све оно што чини један друштвени живот. Та контрола, страх и слабост одузела нам је пуно пријатеља и слободу. Некада су људи без проблема седели заједно и ако су били различитих ставова. Данас тога нема. Политика је народ довела до тога да саучествује у оном што се некада давно звало срамота. Подељен, уцењен и ослабљен, народ је почео на муфте да долази до посла, до разних других користи. Политика је народ увукла у непоштена дела. Ово је заправо колективни криминал који се није могао ни замислити у једном добу уређене државе. 

Данас испаштамо све оно што нисмо бранили у самом старту. Имали смо неко уређено друштво које смо почели да комадамо. Индустрију су купили лопови који су је уништавали да би данас били газде. Радничка класа није бранила оно што је градила па је данас сведена на радничко робље. Ћути! Имам плату, није лоша. Јес да не смем да кажем јавно шта хоћу и шта ми смета али добро је. Јес да сам моро да идем на митинг и да ми криминалац буде шеф у аутобусу и говори шта морам да урлам. Али плата редовна...

Приближили смо се опасној зони људског неморала. Питање је времена када ће доћи до опште експлозије беса. Многи тога нису свесни...

Страшно је то да се људи више радују нечијој пропасти него успеху. Људима су пуна уста лажи, сплеткарења него лепих речи о некоме. Лично сам се уверио на својој кожи докле иду људске покварености. Сви чекају мој неки крај да ћу умрети од глади, кућу продати јер сам вазда био неки нерадник који ништа не уме да ради. И то су многи прогутали здраво за готово не питајући се да ли је то истина, грешимо ли душу за тог човека? Ма не! Слађе је пљувати о неком него рећи овај човек није лош. Но, ја нисам уопште битан. Мој крст је на мојим леђима и само ја знам колико је тежак.

Када сам једно вече сео и почео да посматрам целокупну ситуацију пред мојим очима отворили су се ужасни призори. Видео сам прво цркву где људи стоје да би примили причест. Еј, то је чин када би сваки причесник морао прво да се покаје за све што је лоше рекао о некоме, учинио лоше. Који би морао да и да опрости свима који су му се замерили. Да дође и прими причест са великим трудом поправљања самог себе. Али авај. Људи само посте за време поста. Не једу мрсно али зато све раде оно што иначе раде. Оговарају једни друге, сплеткаре, подмећу, лажу. И када дођу на причест они сматрају да је довољно то што си јео посно за спасење душе. И тако вам је увек. Онда видим људе спремне да због политике униште једни друге. Лажу, подмећу, сплеткаре само да би остварили своје циљеве. Као круну мог виђења је то да нам све почива на лажима, криминалу и непоштењу. Па шта се онда чудимо што су нам животи из дана у дан све лошији? Те вечери седећи за столом, пиљећи у неку тачку пред очима ми се указао призор стварности којег не видимо тако кристално у свакодневници. Били су то поражавајући призори једног сагледавања целокупног друштва...

Сви беже од невољника не схватајући да ће и они на ред доћи. Мени је добро и баш ме брига за оног тамо што је у невољи. Ма можда бих му и помогао али се плашим да угрозим себе јер је тај нешто причао о неком политичару или мом газди. Нема везе што је био у праву ипак ја чувам само моју главу...

Знате ли шта је горе од свега овог што сам написао?

Друштвене мреже које су нас удаљиле од стварности. Неко напише да је остао без некога или је болестан а људи му кликћу лајкове са палцем на горе или оне жуте што плачу или грле срце. Серем ти се у изражај и бинарно саосећање. Кликнеш мишем на емотиконе и ти си своје обавио. Ајде сад да видим оног дебила што грокће на видео клипу много је смешан аааа ха ха ха ха...

Једног дана и пред тобом надвиће се хладне руке несреће. Видећеш исте призоре као и ја. На фејсбуку ће ти букнути лајкови подршке. Људи су обавили своју дужност једним кликом. А ти ћеш седети, угасити рачунар и суочавати се са проблемом без игде иког. Нећеш чак ни знати како да Богу приђеш и кроз веру опстанеш. Нећеш умети ништа осим да се препушташ депресији. Да ли си довољно јак да је победиш свакако ћеш сазнати. Лајк брате! Др'ж се! Бори се! Не дај се! Чућеш то у пролазу и видећеш убрзани ход ногу да што пре оду од тебе јер изгледа да је несрећа постала заразна...