Сећања из комшилука...

Све се мање сећам људи који су испуњавали моје детињство. Време их је односило а ми клинци нисмо то озбиљно могли да разумемо шта значи кад неко умре. Нама је игра била смисао живота. Деца ко деца што би рекли. Данас када се осврнем горе и доле, лево и десно, не могу некад да угледам човека на улици. Преко пута мене нема више Тома а ни Мице. Упамтио сам их као добре људе. Сећам се играрија на плацу који је био утабан до те мере од наше игре да ни трава није могла да расте. Колико се само ту играло фудбала. Граја клинаца сваки дан сатима. Победе и порази нису нам били битни, важна је игра. А онда мајке крену са виком. То је било као да су пустили преко разгласа сирене за опасност. У нашим случајевима то је био знак за ручак. Касније се ту на нашем малом игралишту изградила кућа покојног милиционера Вилотија. А одмах поред моје куће мој покојни теча Владан вазда је био у нирвани седећи на својој клупици. Седео је тако сатима, гледао наше несташлуке и по навици чупкао длаке из носа. У том дворишту више нема никог из те породице. Влађо, тетка Миљана и рођак Милић сви су давно преминули. Сада су ту неки други људи који су купили имање са кућама. Памтим и мог најбољег друга из раног детињства који је несрећно погинуо. Испао је из воза. Тај дан сећам се као да је јуче било долази он до мене да се поздравимо. Каже: '' Друг, идем ја сад. Можда ћу доћи опет а можда ти и не дођем више ''. Тај дечак се звао Данко. Њега никад нисам заборавио. Нема више ни добрих мирних људи као што су били Бојо и Добра. Вазда насмејани, тихи и сјајни саговорници. Нема ни баба Милорајке која је вазда покушавала да укроти унука Милована. А одмах на супротној страни нестала је скоро читава породица Лазаревића. Прво је нестала Весна. Онда је њен отац Лазо па мајка Ната. Кућа и плац су на крају продати. И кад мало боље размислим, овај део кварта смрт није штедела. Низ улицу нема више ни Мирослава Павловића, па нема ни Голуба и Дрине. Нема више ни комшије Мирослава Митровића. Горе на крају сокачета нема више ни Милице а ни Маринка. И ту је купљен плац и ту сад живе други људи. На крају моје улице нема више ни Илије и Јелене. Нема више ни Раћа. Не бих даље шетао јер отегао би се списак људи којих више нема. У мојој кући нема више ни моје сестре Драгане а ни зета Звонка. 

 

Док су ти људи били живи у овом кварту, било је неког смисла, догађаја, квалитета. Како су стихијски одлазили са животне позорнице, тако се и сценарио мењао и постајао све тањи и тањи. Некада су се људи дружили, испомагали. Било је и свађа, било је и весеља, било је свега оног што чини једну здраву средину. Данас је тишина. Формална јављања са гестикулацијама. Све је у пролазу, све је у стилу '' продужи даље ''...

Не знам одакле су ми се појавила ова сећања. Можда сам их обнављао  да бих освежио памћење. Можда су дошла та нека времена да се запитамо где грешимо. Ми немамо тај испуњен живот ма колико то покушавали. Ови људи које сам споменуо имали су харизму, печат времена. Ми немамо ништа. Ми смо у неком безнађу где тумарамо трошећи животно време на безвредним стварима. Сви раде, рмбају, ломе се и сви се брзо трошимо здравствено. Сви смо у грчу, сви смо у неком буџењу. Једноставно смо се заглавили и нема нам мрдања из каљуге. Можда је то што смо се сви отуђили и што више нема искрености ни саосећања. То је та каљуга која нас укопава све дубље у свој муљ...

А они који су давно отишли изазвали су неку тишину која те стиска са свих страна. Мада смо ми превише заћутали као да више немамо шта рећи паметно. Можда ветар некад нанесе ћућорења аброва јер аброви ће преживети и апокалипсу. Не знам али време тече а ми појма немамо да га испунимо. Можда је то што не радимо ништа на ономе што нас чини срећнима...